Северна Шамбала: Међу „каменим људима” Јакутије

Иван Дементијевски
„Свештене планине” аутохтоних народа руске републике Сахе привлаче љубитеље авантуристичког туризма.

 

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Литице у виду стубова на планини Кисиљах у источном делу Верхојанског рејона Јакутије су нешто попут музеја земље и неба. На јакутском језику се ово место зове „Кисилех”, што у преводу значи „са човеком”. Те загонетне фигуре, настале еолском ерозијом, зову се још и „камени људи” и „духови планина”.

Туристи и водичи сами дају имена најупечатљивијим фигурама ове природне знаменитости. На пример „човек који чита”, „глава са Ускршњих острва”, „свод-пудлица”, „камени град”, итд.

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Стубови Кисиљаха су увек били обавијени велом мистике. Столећима су овдашњи житељи веровали да се ту налази капија која води у свет виших божанстава, и зато је само шаманима било дозвољено да се пењу на врх Кисиљаха, да би се тамо могли обратити „боговима горњег света”, тј. дусима предака Аји, напунити се њиховом енергијом и измолити за свој народ здравље, срећу и пуно деце.

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Територија североистока Јакутије, где су сада литице на Кисиљаху, у праисторији је била морско дно. Стубови су стари око 60 милиона година. Данас је то подручје карактеристично по субарктичкој клими и најнижој температури ваздуха на свету, не рачунајући Антарктиду. У фебруару 1892. године у граду Верхојанску је забележена температура -67,8 степени Целзијуса. Верхојанск и село Ојмјакон, где је забележен минимум од -64,3 степена Целзијуса, боре се за титулу најхладније тачке на северној полулопти наше планете.

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Легенда каже да клима у Јакутији није увек била тако сурова, да су дани у години били већином сунчани, те да су у околини Кисиљаха живели људи. Али, клима се постепено мењала, из године у годину је постајало све хладније, и када су услови постали потпуно неподесни за живот, људи су одлучили да се одселе на југ. И док су прелазили преко Кисиљашког гребена, многи су се смрзли и претворили у камене скулптуре.

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Истраживач јакутских простора Гергард Мајдељ записао је у 19. веку своје утиске од првог сусрета са „каменим људима” на Кисиљаху: „Било је чак и таквих да се човек, пролазећи поред њих на коњу, нехотице запита да није можда боље заобићи их, јер су стубови стајали на тако танком ’постољу’ да су могли, чини ми се, сваког тренутка пасти. Поједини стубови су стајали на тако лепо закривљеним и глатко заобљеним постољима, да их ни скулптор не би боље исклесао”.

Фото: Иван ДементијевскиФото: Иван Дементијевски

Ако неко жели да посети Јакутију и својим очима види Кисиљах, најбоље је да то учини у периоду од јуна до септембра. До „свештених планина” се стиже из Јакутска у организовним групама са водичем. Чека вас путовање локалним авионским линијама, друмским и речним превозом, као и пешачење по 10 километара на дан. Више информација на сајту ru.visityakutia.com

Росијскаја газета. Сва права задржана.