Осетини: Некадашњи номади и ратници – данас сликари и вајари

За Владикавказ, главни град Северне Осетије, често се каже да је то „кавкаски Санкт Петербург“. Ни у једном другом граду Северног Кавказа нема толико људи креативних професија: сликара, фотографа, дизајнера и сценских уметника.

„Овде заиста има много креативних људи. Ја сам рођен у планинском селу. Код нас постоји шала: ’Избаци балалајку кроз прозор и ко год је дохвати почеће да свира’“, прича Алик Пагајев, Осетин, руководилац трупе коњичког театра „Нарти“ у Владикавказу.

Креативност није једина национална црта овог народа. Како каже Пагајев, сваком Осетину је у крви таленат за ратовање и љубав према коњима.

Алик Пагајев (Фото: Анастасија Степанова)

Отвореност за нове културе

Осетини воде порекло од номада иранске језичке породице, тј. од Скита и Сармата. Према историјским споменицима, та племена су у 2. веку нове ере имала велику војну и политичку моћ. У 11. веку наше ере на тој територији се већ формирала средњевековна држава Аланија. И њени житељи су били, такође, надалеко познати ратници. Главнину њихове армије чинила је коњица. И поред тога, Алани нису издржали најезду туранских народа, тј. Татара и Монгола, тако да је овај народ у 14. веку био готово потпуно истребљен. У планинама је остало само неколико стотина житеља, али је нација ипак успела да опстане и да се касније успешно асимилује у Русији.

Данас у свету живи око 700.000 Осетина, од тога 528.500 у Русији (према попису становништва из 2010. године). Осетини већином живе у Северној Осетији (где их има 459.600), у Јужној Осетији (45.900), Москви (7.900) и Санкт Петербургу (нешто више од 3.000).

Има Осетина и у суседним кавкаским републикама. У Кабардино-Балкарији живи преко 9.000 представника овог народа, а у Ставропољском крају скоро 8.000. Постоје и поједина осетинска села у Карачајево-Черкесији – у њима живи 3.100 Осетина. Дијаспора постоји и у другим земљама. Велика осетинска заједница је формирана у Турској (37.000) и Грузији (14.300).

„Кавказ је у 18. веку почео да се присаједињује Русији, а наша република је била једна од првих. Осетини су те промене доживели као спасење, јер је у планинама тешко било опстати, а интелигенција је схватала да се треба развијати. Корак према Русији пружа такву могућност. Тада су многи отишли да се школују у Санкт Петербург, тако да су се овде појавили сликари и вајари. Затим смо основали и сопствену, јаку уметничку школу, и сопствени препознатљиви стил“, прича Ана Кабисова, фотограф и фото-новинар.

Осетинке, 19. век / Архивска фотографија

По њеном мишљењу, таква отвореност за контакт са новом културом је такође црта осетинског карактера. „Узрок је у нашој вери. Осетини су хришћани и зато им је било лакше него муслиманима да нађу заједнички језик са руским становништвом“.

Осетински „Октоберфест”

Поред хришћанства међу Осетинима су се задржала и паганска веровања. Они имају на десетине народних празника са култним обичајима. Постоје и симболична жртвоприношења, када се на пример, за госте на неком празнику закоље кокошка или ован.

Чувене националне осетинске танке пуњене лепиње могу се схватити и као сакрална храна. То су лепиње са месом, сиром и кромпиром, а поједини Осетини их доживљавају као симбол сунца. Они о празнику постављају на сто три лепиње. Слична овој традицији је и култура справљања пива.

Ана Кабисова (фотографија из личног архива)

Уочи многих осетинских празника жене справљају пиво по националном рецепту. Осетини имају и празник пива, својеврсни „осетински Октоберфест“. Одржава се сваког октобра у Владикавказу. На тај празник се окупљају Осетини из целе Русије и других земаља. Напитак по изгледу и укусу више личи на квас. Садржи 1,5-2 степена алкохола. Такво „пиво“ се кува у великом котлу на ватри. Главни састојци су уобичајени хмељ и слад, а додатни су овнујска ребра и шећер. Додуше, Осетини имају на стотине различитих рецепата.

„Избегавамо трговину”

„Ако ме питаш шта ме највише мрзи да радим, одговорићу: мрзи ме да тргујем“, објашњава Алик Пагајев осетински национални карактер. „Осетини немају предузетничког дара. Ми имамо много талентованих сликара и успешних спортиста, нарочито у рвању, имамо узгајиваче коња, али избегавамо бављење трговином“.

Осетин, 18. век / Архивска фотографија

Поред тога, он као типичне осетинске особине помиње толерантност и тактичност. „Радио сам у Кабардино-Балкарији три године и никако нисам могао да навикнем да они преда мном разговарају на матерњем језику. Одем, на пример, у госте код Кабардинаца, а они између себе разговарају тако да их ја не разумем, док ми неко не преведе уопштено о чему је реч. У Осетији то није уобичајено. Ако се међу нама нађе бар један гост, ми разговарамо на руском. Један мој пријатељ из Чеченије често је долазио код нас и једном је чуо како људи на улици у Владикавказу говоре осетински, па се зачудио – мислио је да ми увек разговарамо само на руском“, прича Пагајев.

Владикавказ, Северна Осетија – Аланија. Споменик хероју СССР генералу Иси Плијеву. Обала реке Терек / Lori/Legion-Media

Балкарци: Народ који је везан за планину

Додуше, по градовима заиста има младих Осетина који не говоре осетински. „То је велика штета. Наш језик треба да се сачува. Моја деца код куће разговарају само на осетинском. Ако чујем да разговарају руски, ја им кажем: ’Руски ћете говорити тамо где треба, а код куће разговарајте на матерњем језику’“, каже он.

Важна национална црта Осетина је пријемчивост за учење. „Људи се често чуде када у Санкт Петербург или Москву дође младић из забаченог планинског села и већ после две године је потпуно интегрисан у друштво, говори руски без нагласка и постиже добре резултате у настави. То је важна особина Осетина. Мислим да је она и помогла нашем народу да опстане у тешким временима“, наглашава Алик Пагајев.

Росијскаја газета. Сва права задржана.