На прилазу селу Вјатско (300 км од Москве и 38 км од Јарославља) аутобус наилази на пирамиду од каца. Неко на задњем седишту објашњава сапутнику да је Вјатско „престоница руских краставаца“, а каце су симбол овдашњег успешног узгајања овог поврћа. Краставци су, додуше, једина појава по којој ово село личи на свако друго село из унутрашњости Русије. У сваком другом погледу се Вјатско издваја од осталих села. У њему су објекти грађени практично по плану типичном за град – у центру су масивне камене куће градског типа, без међупростора, са украсима на фасади у стилу китњастог барока. Звучи невероватно, али скоро половина (54 од 114) зграда у Вјатском има статус споменика архитектуре. Село има 10 музеја, има хотел који је смештен у три објекта, има ресторан, биоскопску салу и летњи подијум за представе. Многа руска села немају ни асфалтни пут, да и не говоримо о музејима и ресторанима.
Село Вјатско је тек однедавно тако лепо уређено. Током 1990-их се распао овдашњи колхоз у коме су радили мештани, и Вјатско је постепено пропадало, а житељи су одлазили на друга места ове области где су услови за живот били бољи. Мештанка Нина Маљцева испричала је за „Руску реч“ да се сећа совјетског периода када је у Вјатском функционисао колхоз „милионер“, постојала је школа и било је доста друштвених активности. А затим, током 1990-их „све је кренуло низбрдо“, каже Нина. У пољопривреду се није улагало, а школа је затворена.
Промене су почеле 2006. године, када је у село дошао предузимач Олег Жаров са супругом Ларисом Коваљенко. Они су хтели да купе викенд-кућу и рестаурисали су „зграду са лавовима“ која је опустела после пожара. То је кућа на спрат са декоративним рељефима на фасади у виду лављих глава. Затим су се заинтересовали за историју Вјатског, да би 2008. године отворили Музеј руске предузимљивости и позабавили се рестаурацијом историјског центра села. Куповали су плацеве, градили нове куће са украсима на фасадама у „јарославском стилу”. Жаров је 2012. године добио државну премију за обнављање села, коју је одмах уложио у рестаурацију овдашњег храма.
Ватрогасна станица у селу Вјатско / Lori/Legion-Media
Мештанка Светлана ради у музеју „Дом сељака и трговца Горохова“, она прича да је Жаров овде у почетку третиран као чудак. „Центар је био зарастао у коприву. Ми нисмо веровали да се село може обновити. Сада смо му сви захвални, наравно, сада је овде све лепо уређено“.
Музеј „Дом сељака и трговца Горохова“ / Олег Смислов/РИА Новости
Уместо некадашњег колхоза сада највише радних места у Вјатском обезбеђује историјско-културни центар. Село има око 1.000 житеља, а у њега сваке године дође 100.000 туриста. Само на Богојављење овде дође 3-5 хиљада људи. Тога дана по традицији, верници у целој Русији улазе у воду на местима где је за ту прилику посебно направљен отвор у леду. Прошле године је чак морала да се ангажује и полиција како би регулисала огроман број људи који су дошли и желели да уђу у извор са лековитом водом, по коме је Вјатско такође познато. Специјално за ту прилику је све припремљено у старом здању ковачнице, направљеном од црвене цигле. Оно има лепе сводове, каљеву пећ и иконе. Лариса Коваљенко прича да се историја овог села у великој мери одразила на посебан локални менталитет. Наиме, овде никада није било кметства – већина сељака је трговала или се бавила занатом. „Око 30% свих фасадних украса у Санкт Петербургу направили су мајстори из Вјатског“, са поносом причају у овдашњем музеју. А чувеним вјатским краставцима снабдеван је читав северозапад империје. Традиција гајења краставаца сачувала се и у совјетско време. Од новца зарађеног на краставцу породице су могле да купе аутомобил.
Фото: Олег Смислов/РИА Новости
Један од најтежих периода у историји села било је формирање совјетске власти. Тада је богатим сељацима одузимана земља и по целој Русији су храмови дизани у ваздух. Житељима Вјатског је пошло за руком да сачувају храм Васкрсења Христовог из 18. века и старообреднички храм посвећен икони Пресвете Богородице. Црква Васкрсења је сада обновљена. Штавише, звоник је опремљен најсавременијом електронском опремом, тако да му сада није потребан звонар, јер се звонима може управљати помоћу апликације у мобилном телефону. Али и поред тога, вреди се попети на звоник, нарочито у сумрак, када се укључује осветљење историјских здања. Под ноћним осветљењем долазе до изражаја украшене фасаде старинских зграда ватрогасне станице, хотела и ресторана. У сумрак Вјатско постаје нешто више од лепо уређеног села. Тада оно делује као панорама свега лепог што постоји у Русији.
Храм Васкрсења Христовог / Lori/Legion-Media
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
