Царске станице од Петербурга до Москве

„Лењинградска железничка станица“, Москва /

„Лењинградска железничка станица“, Москва /

Максим Блинов/РИА Новости
Константин Тон је био један од омиљених архитеката цара Николаја Првог. Он је подигао прву железничку станицу у Русији, у Царском Селу, и две главне станице на Николајевској прузи, у Петербургу и Москви. Како су грађене престоничке железничке станице?

1. Прва велика пруга у Русији је била Николајевска. Спајала је Петербург и Москву. Њена изградња је почела 1843. године. Архитекта Рудолф Жељазевич је пројектовао међустанице и понудио скицу петербуршке железничке станице, али то није прихваћено. У конкурсу за пројекат зграда цар Николај Први је изабрао рад Константина Тона, архитекте који је већ имао одговарајуће искуство – по његовом пројекту је подигнута лепа и удобна дрвена Царскоселска станица (1849-1852. је на месту дрвене подигнута иста таква, али од камена).

Николајевска железничка станица на старој разгледници/ Lori / Legion-MediaНиколајевска железничка станица на старој разгледници/ Lori / Legion-Media

2. Изградња железничких станица у Москви и Петербургу је почела у исто време, тј. 1844. године. Место где се сада налази Московска железничка станица у Петербургу тих година је било на периферији Северне престонице. Према првом пројекту, архитектонски ансамбл петербуршке железничке станице обухватао је још два симетрична здања – зграду царине и стамбену зграду. Међутим, касније се одустало од изградње стамбене зграде. Што се тиче Москве, одлучено је да се и тамо железничка станица изгради на пустом месту, на периферији. Од краја 17. века до пожара 1812. године, када је Наполеон спалио Москву, на том месту се налазио Нови теренски артиљеријски комплекс, тј. фабрика и складиште топова и ђулади.

Знаменски трг или Трг Устанка на старој разгледници, Санкт Петербург / Lori / Legion-MediaЗнаменски трг или Трг Устанка на старој разгледници, Санкт Петербург / Lori / Legion-Media

3. Константин Тон није све време руководио радовима на изградњи железничких станица. Изградњу Николајевске железничке пруге је надгледао гроф Клејнмихељ, главни управник саобраћајница и јавних зграда. Он је ослободио Тона дужности инспектора станичних зграда после спора о детаљима везаним за изградњу. На његово место је постављен Пољак Рудолф Жељазевич.

Константин Тон&nbsp;\npress-photo<p>Константин Тон&nbsp;</p>\n
Гроф Клејнмихељ\npress-photo<p>Гроф Клејнмихељ</p>\n
 
1/2
 

4. Пројекти престоничких железничких станица су били идентични. Обе зграде су пројектоване у стилу неоренесансе са малом кулом на два нивоа у средини и великим венецијанским прозорима. Најпре је завршено здање у Москви 1849. године. Та станица се у почетку звала Санктпетербуршка, а после смрти цара Николаја Првог 1855. године названа је Николајевска. У совјетско време је преименована у Лењинградску.

5. Прве престоничке железничке станице су личиле једна на другу и споља и изнутра. У приземљу су биле простране сале, чекаонице и посебни царски апартмани, а на спрату су били службени станови запослених. Обе станице су имале веома лепо украшен ентеријер: паркет од храстовог дрвета и мермерне пећи. Први начелник Московске железничке станице у Санкт Петербургу био је Николај Миклухо, отац будућег чувеног путописца и етнографа Николаја Миклухо-Маклаја.

Московска железничка станица у Санкт Петербургу / press-photoМосковска железничка станица у Санкт Петербургу / press-photo

6. Први воз из Санкт Петербурга за Москву кренуо је 19. августа 1851. године. Путници су били цар Николај Први, његова породица и два батаљона гардиста. Николај Први се плашио вожње преко железничких мостова и зато их је прелазио пешке.

Press-photoPress-photo

Путовање је трајало 19 часова. Пруга између двеју руских престоница била је прва железничка пруга са два колосека у Руској империји. Била је дуга 604 руске врсте, тј. 645 километара, и у том тренутку је била најдужа на свету. Грађена је по пројекту инжењера Павла Мељникова и Николаја Крафта.

Press-photoPress-photo

7. Три месеца након првог путовања железнички саобраћај је постао редован. Карте су биле скупе. Путници који нису имали довољно новца за удобан купе возили су се у теретним вагонима или на отвореним платформама. За куповину карте је било потребно написати специјалну молбу и показати исправе, одакле су подаци преписивани у специјалну књигу. У исправе је стављана белешка „Нема препрека за путовање“, и тек тада је било могуће купити карту. Пре специјалног звона путници су били у чекаоницама, с тим што су жене биле одвојене од мушкараца.

Илустрација: Чернов / РИА НовостиИлустрација: Чернов / РИА Новости

Росијскаја газета. Сва права задржана.