Заборављени народи Русије: Како живе Кумандинци – „људи-лабудови“ са Алтаја

На обронцима Алтаја постоји језеро у коме се вода не замрзава ни када је најљући мраз. Сваке зиме овде се дешава чудо. На отворену језерску воду у густој магли се сјате десетине лабудова. Ово језеро посебно поштује народ по имену Кумандинци. Они причају да су некада међу обичним птицама овамо долетали духови природе у облику лабудова.

Легенда каже да су ти духови на језеру скидали своја крила и претварали се у дивне девојке. Људи у то доба нису знали ни за тајно језеро, ни за чаробне лабудове. Међутим, једном је на језеро дошао ловац и случајно видео духове у људском облику. И заљубио се. И да би дух у облику предивне девојке остао са њим, ловац је украо и сакрио њена крила. Девојка није очекивала да ће пронаћи крила и поново се претворити у птицу, па је остала са ловцем. Тако се појавио народ Кумандинци – људи-лабудови.

Илустрација: Антон Агарков

У пописима из совјетског периода Кумандинци су третирани час као посебан народ, час као Алтајци. Мишљења лингвиста су такође била подељена по питању да ли кумандински говор треба третирати као посебан језик. Било је мишљења да су Кумандинци само један алтајски род који се одвојио у самосталан народ како би стекао некакве привилегије.

Сами Кумандинци су себе увек доживљавали као посебан народ. Још почетком 20. века било је 6.334 Кумандинца. Они су имали своје обреде, обичаје и традицију. Госта су дочекивали обредом паљења луле. Покојника су пратили на последњи пут тако што су три пута носили сандук по кући и кадили га запаљеном сувом клеком, не би ли му се отворила капија доњег света. Кумандинци су имали своју религију и шамане „каме“ који су одлазили у горњи и доњи свет и разговарали са духовима. У совјетско време, средином 20. века, када би се неки члан партије или председник колхоза на Алтају тешко разболео, позиван је и лекар, али и кам. Некима је то помогло.

Илустрација: Антон Агарков

Данас је Кумандинаца остало нешто више од 3.000, и они се третирају као мали народ. Од традиције су им остала само нејасна сећања старијих људи: „Моја бака је овако радила... А мој деда је радио овако...“ Кумандинци су некада били номади, ловци и риболовци. Почетком 21. века уместо лова су почели да обрађују баште, а рибу могу да лове само према одређеним квотама. На питање где се може видети култура Кумандинаца у њеној пуноћи, „људи-лабудови“ одговарају: „Треба се вратити 70 година уназад“.

Илустрација: Антон Агарков

Тешко је рећи зашто овај народ није могао да сачува свој идентитет. Совјетски поредак је водио непомирљиву борбу са њиховом религијом, која чини неодвојиви део идентитета сваког народа. У совјетско време је на кумандинску децу вршен притисак да не говоре матерњи језик. „Ти си сељак, не говориш руски“, говорили су вршњаци кумандинској деци. Тако је овом народу сасечен корен. Имале су утицаја и етнографске експедиције које су из кумандинских села односиле одела, предмете шаманских ритуала и предмете који су коришћени у свакодневном животу. Сада Кумандинци са великим потешкоћама доспевају у складишта Ермитажа у Санкт Петербургу како би видели своја сопствена одела. Дозволу са рад са тим експонатима могу добити само људи који се баве обнављањем културе свога народа.

Илустрација: Антон Агарков

Историчари кажу да Кумандинци никада нису били агресивни. Када су на обронке Алтаја дошли руски досељеници, Кумандинци су их дочекали као пријатеље, научили су их да опстану у тајги и да преживе сурову зиму. А затим су се сами повлачили даље у шуме да тамо живе. И временом су одлазили све даље. „Ми нисмо стигли довољно да ојачамо како бисмо стекли сопствену државност“, уздишу „људи-лабудови“.

Илустрација: Антон Агарков

Сада су остали практично без свог националног идентитета, и близу су црте иза које нема повратка назад. Због тога Кумандинци очајнички користе сваку могућност. Већ су практично изгубили свој језик, али покушавају да га обнове. Активисти етничких клубова организују експедиције у забачене крајеве код старих људи, записују поједине речи и легенде, а затим на часовима у недељној школи уче децу кумандински језик.

Илустрација: Антон Агарков

Ђаци са задовољством долазе на ову наставу и хвале се пред вршњацима својом припадношћу древном народу Алтаја. Кажу да је сада модерно бити другачији од осталих. У малим сеоским кућама се увече окупљају старице да заједно припреме посебне кумандинске пељмене са сецканим кромпиром, да попију чаја са „талканом“, тј. са пропрженом пшеницом уситњеном помоћу посебног камења, да попричају о животу и отпевају нешто за своју душу. А певају обавезно на кумандинском.

Илустрација: Антон Агарков

Жене Севера: живот који се вековима не мења

Росијскаја газета. Сва права задржана.