Трудбеници Алтаја: Један дан из живота произвођача кумиса

Пут кроз пожутелу степу

Што се више Чујски ауто-пут удаљава од Горно-Алтајска, туристичких шатора са сувенирима и малих раштрканих села дуж пута, све се ређе на њему срећу друга возила. Сибирски вртоглави „тобогани“ и нагли заокрети пута који прати сивкасто-тиркизне алтајске реке смењују се са медитативном вожњом кроз Чујску степу са њеном топлом, успављујућом монотоношћу.

Илустрација: Даба Дабајев

Нема возила на путу. Нема туриста. Нема ни дрвећа. Само бескрајни асфалтни пут усред вреле степе и сувог грмља са оштрим лишћем. Једино планински венци у даљини „кваре“ ту царску равницу. Јул је. Фотограф Даба и ја путујемо на бициклима и пажљиво разгледамо жућкасте просторе Чујске степе. Треба да пронађемо казашку породицу произвођача кумиса. Они нас тамо већ чекају.

Илустрација: Даба Дабајев

Током лета житељи Планинског Алтаја, првенствено Алтајци и Казаси (који живе на Алтају већ 150 година), напуштају дрвене куће и прелазе у степу, где напасају своју или туђу стоку, раде на пољопривредном газдинству где се прави „кумис“ или се баве неким другим послом. Казашка породица Каранов већи део године проводи у селу Жана-Аул, а лети се заједно са рођацима сели у степско станиште да води рачуна о камилама и надничарима, и да прави „кумис“ – киселкасти напитак од кобиљег млека. Цела породица живи у кући која је исте, жућкасте боје као и степа, и из даљине подсећа на кућицу девојчице Ели у пустари Канзаса из Волковљеве бајке. Све се чини да ће је први ветар одувати, заједно са укућанима.

„Серијска производња“ кумиса

Илустрација: Даба Дабајев

„Хоћете ли кумис?“, пита домаћин Жанболат и одмах нас позива за сто, као што је обичај код Казаха. Остављамо ранчеве у соби пуној пластичних флаша за кумис и седамо за ниски округли сто. Домаћица Ајтолик вади из лонца у тањир поприлично велики комад куване јагњетине и кромпире, доноси златасте крофнице „баурсаки“ (национални специјалитет), и слатко од рабарбаре. За сто седа и многобројна чељад – деца и рођаци.

„Откако су се 1990-их распали наши колхози и совхози, мени је остало нешто стоке: овце, коњи, камиле и сарлики (тако се код Казаха зове говече јак)“, прича Жанболат како је почео да се бави сточарством. „Затим смо одлучили да правимо кумис. Сада само ми имамо сертификовани кумис у целом овом рејону. Туристи и мештани стално долазе и купују га од нас.

Илустрација: Даба Дабајев

Жанболат додаје себи и другима још кумиса. Фотограф Даба, лутајући будистички монах из забајкалског региона, не пије, јер кумис има 1-3 степена алкохола, а ламе се уздржавају од свих алкохолних пића. Ја пијем, али полако. То је специфичан напитак.

После ручка одлазимо да видимо коње заједно са домаћицом Ајтолак, њеном ћерком, синовима и коњушаром Болатом. Кобиле се овде музу свака два сата, почев од 8 ујутро па све до ноћи. Од једне муже се добије око 10 литара топлог сладуњавог млека, које се затим претаче у специјално буре, меша се палицом и оставља да превире.

Као што је и рекао Жанболат, сваког дана људи долазе овамо по кумис. Дошао је и старији брачни пар из Жана-Аула, дошли су и млади људи да наруче кумис за свадбу. Рекли бисмо да је он у тим приликама овде траженији од вина, коњака и вотке. Дошли су и препродавци који овдашњи сертификовани кумис затим продају у Горно-Алтајску.

Илустрација: Даба Дабајев

Чим се појаве купци, у кући се сви ужурбају. Ајтолик са ћеркама точи напитак у флаше, и соба са руском пећи пуни се опојним, киселкастим мирисом. Синови и рођаци лепе етикете и уписују датум флаширања, а Жанболат руководи процесом и послужује дошљаке на округлом столу.

Усамљена камила

Кад гости оду, све поново утихне. Коњи фркћу, а краве се полако померају по степи као црне тачке у даљини. Жанболат прилегне да се одмори, Ајтолик се лати печења свежих баурсака, а млади се удубе у телефоне и Инстаграм.

Илустрација: Даба Дабајев

Само усамљена камила лута негде близу куће и ремети тај непомични пејзаж. Породица Каранов држи камиле ради меса, коже и „егзотике“, али се оне напасају на већим висинама, где о њима воде рачуна друге казашке породице. Само ова усамљена камила живи код свога газде. Тако је испало да је одрасла заједно са кравама, па се некако и осећа као крава и не може да живи са другим камилама. За разлику од осталих „пустињских лађа“, она се навикла на људе: не бежи, не фркће и не пљује их, чак им дозвољава да је помазе.

Увече, док сунце још није зашло за хоризонт, цела породица излази испред куће да игра одбојку. После погрешног додавања лопта лети у поље. У првом полувремену мушка екипа води против женске, а у другом је обрнуто: добро додавање, одличан ударац... Лака игра са пуно смеха је награда за овај дуги дан, који је сав прошао у знаку кумиса.

Како живе данашњи Кумандинци – „људи-лабудови“ са Алтаја

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!