Сибирски хаски. Илустрација: Fox Grom
Ти пси су учествовали у екстремно тешким експедицијама. Њиховим именима су названи поједини заливи и острва, постављено им је неколико споменика и посвећено много легенди. Запрежни пси су верни сапутници људи на северу. Они су снажни, кудрави, издржљиви и предани човекови пријатељи.
Ако видите корпулентног плавооког пса коме се реп не увија у симпатичан „прстен“ на леђима као код лајки, и који завија уместо да лаје – то је сибирски хаски, аутохтона раса коју су одгајили номади руског Далеког истока – Јукагири, Кереци, азијски Ескими и Чукче. Поред тога, хаски је звезда Инстаграма, московских паркова и сибирских такмичења у трци псећих запрега.
За разлику од лајки, које су северни народи користили за чување ирваса, хаски су искључиво запрежни пси, и то најбржи. Још 1925. године њихова брзина је помогла да се заустави епидемија, када је Норвежанин Леонард Сепала са својом запрегом хаскија донео у град Ноум на Аљасци (одсечен од остатка света због арктичке буре) вакцину од дифтерије која је тада харала у граду. Тај подвиг једног човека и његових хаскија назван је „велика трка милосрђа“, а у Холивуду је о томе снимљен документарни филм „Трка за допремање серума у Ноум“.
Илустрација: Fox Grom
Данас су запрежне расе паса човекови пријатељи. Људи деле са њима своју кућу, побеђују на спортским такмичењима, лове, возе се на саоницама и чак освајају Сибир. На пример, француски путописац Никола Ваније кенуо је са својим запрежним псима разних раса у „Сибирску одисеју“, преваливши пут од Бајкала до Москве.
Илустрација: Shutterstock
Њихови мало подигнути углови црних усана изгледају као осмех, реп са густом длаком им је увијен, длака им је густа и бела, а поглед доброћудан. Ова симпатична раса је у сродству са шпицом. Самоједе је лако препознати међу другим расама паса. Они су хиљадама година правили друштво Самодијцима, који су се до почетка 20. века називали Самоједи, а њихови пси су се звали самоједски пси. Потомци Самодијаца су Ненци, Енци и Нганасани. Они сада живе на Тајмиру.
Илустрација: Shutterstock
Древни народи руског севера веома ретко су користили самоједе као запрегу, јер је њихов „породични“ самојед био идеалан у улози брижљивог пастира и добре дадиље. Док су преко дана родитељи боравили у тундри, деца су се играла са псом, а ноћу је самоједу било дозвољено да спава у чуму (шатору од ирвасове коже), тако да је он малишанима служио још и као некакав крзнени јастук са којим су спавали загрљени и није им било хладно.
У 19. веку је британски зоолог Ернест Килбурн-Скот провео три месеца међу самоједским племенима и донео у Енглеску три самоједска пса из Сибира. Тако се ова раса појавила на Западу.
Илустрација: Shutterstock
Данас су самоједи популарни у целом свету. Ако хоћете да набавите самоједа, имајте у виду да је овом псу потребан интензиван контакт са човеком, јер се „снежни пси“ за три хиљаде година боравка готово нимало нису изменили – они су најдруштвенији и најлакше се дресирају од свих северних раса паса. Као створени су за игру са децом. Самојед падне у депресију ако недељу дана проведе без „лудирања“ у шетњи.
Сахалински пас, гиљачки запрежни пас или на јапанском карафуто-кен – све су то називи сахалинског хаскија, који данас спада међу готово ишчезле врсте. Ти запрежни пси су веома старог порекла. Некада су служили Нивхама, малом народу са подручја око Амура и са Сахалина. Имају велике шапе и могу да трче без пропадања у снег, интелигентни су и издржљиви, тако да су незаменљиви у животу људи на руском Далеком истоку.
Илустрација: usatiki.ru
Запрега са сахалинским хаскијима била је уобичајени начин зимског транспорта на Сахалину. Рибу, смрзнуто млеко, свежњеве са поштом и путнике вукле су запреге од 30 паса којима су управљали гоничи. Пси су вукли саонице и кроз нагомилане санте леда и снежне вејавице. Ови отпорни и мирни пси добро памте човекове команде, тако да су током 1930-их узети да служе у Црвеној армији.
Али Нивхе су храниле псе лососом кета (Oncorhynchus keta) сушеним на ваздуху, а совјетска држава је сматрала да је то непотребно разбацивање и одлучила је да истреби ове псе. На крају је та раса на Сахалину готово потпуно ишчезла. Мали број сахалинских хаскија сачувао се 1950-их у Јапану, где су ови пси постали национална легенда.
Јапански истраживачи су 1958. године заједно са карафуто псима отишли у експедицију на Антарктик, али је екипа била принуђена да се евакуише због моћне снежне олује, оставивши на Антарктику 15 запрежних паса. Намеравали су да се ускоро врате по животиње, али им временске прилике то нису омогућиле.
Када су годину дана касније Јапанци најзад стигли на Антарктик да сахране угинуле „сахалинце“, испоставило се да су два пса чудом преживела. Звали су се Таро и Џиро. Они су у Јапану постали национални хероји. Подигнуто им је неколико споменика, а о њима је снимљен и филм „Антарктик“. Касније је и у САД снимљена верзија тог филма под називом „Оковани ледом“.
У северним експедицијама прве половине 20. века псеће запреге су биле главно средство за превоз руских научника. У суровим условима је било потребно успоставити нарочито добре односе између паса и људи.
Илустрација: Lori/Legion-Media
Поларни истраживач Георгиј Ушаков је са 50 лајки кренуо у експедицију током које је 1930. године уцртао на карту света ново острво Северна земља. Ушаковљева екипа је псима обезбеђивала свеже месо белог медведа и фоке, шила им специјалну обућу за шапе и копала у снегу „кућице“ за преноћиште, а пси су заузврат били спремни да прођу са њима хиљаде километара.
Сурове услове поларних експедиција – две године иза Поларног круга, свакодневне радове у тундри и дугу поларну ноћ – могу да поднесу само лајке са својом уравнотеженом психом, нордијским карактером и издржљивошћу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
