У Краснодару су људи врло слични Србима по отворености, комуникативности и спремности да помогну непознатим људима. Извор: Виталиј Тимкив/РИА Новости
Стицајем околности муж и ја никада нисмо живели на једном месту дуже од три године. Он је радио као стручњак за политичке технологије и у разним градовима Русије је организовао кампање које трају по неколико месеци. Било нам је тешко да све то време будемо одвојени, па смо одлучили да путујемо заједно.
Први град у који смо заједно отишли био је Краснодар. Муж нас је сачекао на аеродрому, брзо је претерао моје и дечије ствари и отишао на посао, а ја сам остала да се упознајем са новим местом боравка. Извадила сам из фрижидера огромну крушку из које је цурио хладни слатки сок (у мом граду се такве крушке никада нису продавале) и погледала кроз прозор. Зграде нису биле високе. Деловало је као да су утонуле у море зеленила. Испод нашег балкона су биле распоређене лубенице. Млада продавачица је стајала испред њих и пушила, а кад ме угледа махну руком: „Здраво! Добро нам дошли! (Како, молим?!) Тек што су стигле, прсте да полижеш!” И махну главом у правцу лубеница.
„Оставићу једну твом мужу!”
Ја се осмехнух и хтедох да скинем рубље са конопаца, али је оно било потпуно мокро иако је окачено још јуче. Девојка ми довикну одоздо: „Е, код нас овде ништа не може да се осуши. Ваздух је доста влажан. Навикавајте се полако!”
„Како је овде чудан изговор, као да отежу”, помислих ја спремајући се да кренем у куповину.
Заједно са дететом кренух у продавницу, али ми рекоше да је у целом насељу нестала струја. Баш незгодно... Требало је да купим детету храну. Угледах на улици младу мајку са колицима и пожурих према њој да је питам где се овде може купити млеко у праху за бебе. Она нас погледа сажаљиво и рече да у целом насељу нема струје и да су све продавнице затворене.
„Даћемо вам ми нашу храну. Ја исто то дајем мојој беби.
Краснодар. Извор: Виталиј Тимкив/ТАСС
Толико сам била изненађена тако искреном и једноставном понудом помоћи да и данас, после много година, памтим ту сцену као да се јуче догодила. Управо је то оно чиме плени Краснодар. Тамо су људи врло слични Србима по отворености, комуникативности и спремности да помогну непознатим људима. Уз све то, у Краснодару је храна невероватно укусна. У Красној улици је централна тржница где се у пећи пеку лепињице „лаваши”. Мирис врућег хлеба одмах испуни аутомобил и ми никада не донесемо кући ни половину – једемо га журно, па понекад и опечемо непце. Овде се прави и аџика. То је нека врста ајвара од зачинског биља, орашастих плодова и љуте паприке. Одлично се слаже са младим адигејским сиром. Од Краснодара се до руске републике Адигеје стиже за пар сати. Адигеја је позната по том младом, меком и несољеном сиру који толико прија у јутарњим часовима. Храна и људи су највеће богатство Краснодарског краја. И атмосфера у Краснодару је врло пријатна. Када престану врућине и опадне број туриста град одише јесењом свежином и полако одбацује суво лишће у алејама платана. Зима је овде кратка и кишовита, као у Србији. Одавде се аутомобилом за два сата стиже до „најплављег Црног мора”, како каже песма у једном совјетском играном филму.
Северни Петрозаводск, главни град Карелије, такође је град за који ми се чини да би се допао Србима. Његова највећа знаменитост је Оњешко језеро. У том граду смо живели неколико месеци 2008. године. До њега се дуго путује, али је путовање занимљиво. Пејзажи се стално смењују. После мрачних густих смрекових шума наилазимо на веселе и проређене борике. Понегде Карелија веома подсећа на Херцеговину. Мештани воле да причају причу о томе како је Бог стварао земљу, па му је остала гомилица камења коју је бацио на Карелију, и зато је овде такав камењар.
Извор: Катарина Лане
Извор: Катарина Лане
Извор: Катарина ЛанеУ стан смо допутовали касно увече, тако да се баш обрадовах огромној кади. Наточих пену и пустих воду. А кад се вратих, обли ме хладан зној. Вода у кади је имала боју кафе! Испоставило се да је то овде нормално, јер је у води растворено много минералних соли. Вода са чесме, наравно, није за пиће, али на то се човек навикне. У Карелији су све реке смеђе боје. Оне теку са планина шуштећи као измућкана кока-кола. Тако и изгледају. Има много водопада и лековитих извора. Као и свуда на северу, овде људи имају помало грубо срце, али ако вас прихвате као свога, до краја живота ће вам бити поуздани и добри пријатељи. Град је невероватно леп у пролеће, када наступа период „белих ноћи”, тј. када током целе ноћи не пада мрак и све се види као по дану, а галебови креште као луди. Ко хоће ноћу да одспава, мора да спушта ролетне до краја. А ко неће да спава, лепо ће му бити да се прошета по огромним петрозаводским парковима са пуно цвећа и да ужива у погледу на велелепно Оњешко језеро, да храни патке и једе најукусније сладоледе у Русији – „карелски” у корнету, „пломбир” или „чоколадни”.
Катарина Лане у Петрозаводску. Извор: Дмитриј Лане
Где год човек да живи, увек жели да се врати кући. Дајем главу да ће се сваки Србин који једном дође у Нижњи Новгород осетити као да је код куће. Тај град је Београду као брат близанац. Има и пешачку улицу Бољшаја Покровска, омиљено место за шетњу. У тој улици има много бронзаних скулптура са сценама из некадашњег свакодневног живота. На једној се госпођица врти испред огледала близу бутика. Мало даље одатле, преко пута позоришта, приказана је весела коза као симбол позоришног фестивала, а поред фотографске радње је скулптура фотографа са старинским фото-апаратом и дечаком који чисти обућу, док наочити жандар строго „води рачуна” о реду и миру у главној улици. Покровка је занимљива због свога бронзаног „инвентара”, али и због тога што већ годинама испред зграде Збербанке (сличне Хогвортсу) свира гитару чупави хипик „Кострома”, а кловн Васја надувава балоне и прави од њих фигуре паса и цветова. Увече обојица пију пиво на тераси једног од многобројних кафића.
Извор: Катарина Лане
Покровка је права као стрела и води право до нижњеновгородског кремља који вековима стражари на високој обали реке. Одатле се види како се Ока улива у Волгу. На ушћу двеју река се одржавају једриличарске регате. На једну такву регату смо довели српску екипу из Новог Сада. Постигли смо такав договор да им се обезбеде повратне авионске карте, смештај и храна. Ми тада нисмо имали могућности да често долазимо у Србију, те сам ја нестрпљиво чекала долазак екипе да поразговарам са тренером Александром на српском и да мало слушам тај лепи језик, који ми је већ постао скоро као матерњи. У ведро летње јутро одвели смо сина на обалу реке. Сви су унаоколо били ужурбани, као увек пред трку. Деца су прала чамце, родитељи су покушавали да им обуку свечану униформу за постројавање, неко није могао да пронађе свој јарбол, неко свог тренера... Усред целог тог хаоса, као светионик усред узбурканог мора, стајао је препланули високи мушкарац и мирно пио кафу гледајући преко глава присутних људи у плаву даљину реке. На рукаву кошуље му је била нашивена тробојка са грбом.
„Добар дан! Ја сам Катарина!”, рекох му са великим узбуђењем.
„Ееее, добар дан! Де си, Каћо!”, рече Александар и широко се осмехну. Увек ме је фасцинирала та дивна особина коју имају Срби. Они се опходе са човеком као да га познају сто година.
„Много ми је драго што вас видим! Добродошли! Припремили смо вам поклоне, очекивали смо вас! Овде су сви новинари већ стали у ред да узму од вас интервју.
Извор: Катарина Лане
Српски дечаци су се издвајали међу осталом децом јужњачком препланулошћу и високим растом. Упознали смо се са њима и пожелели им срећу. Мој син се прихватио да им помогне око припреме чамаца за трку и уједно је научио све поморске термине на српском. Коначно је трка почела. Муж и ја смо стајали на обали. Ја му рекох: „Како бих волела да наш син једног дана учествује у регати под српском заставом...”
На том такмичењу „Губернаторски куп 2014” Вук Симић из ЈК Војводина освојио је сва прва места. Ми смо екипи поклонили нижњеновогородске сувенире за успомену и дуго сећање, ја сам од њих добила врло укусну српску чоколаду, а мој син је свечано примљен у српски једриличарски клуб. Новосадски дечаци су одушевљено причали о преласку жичаром преко Оке, шетњи по нижњеновгородском кремљу и оклопној техници која је тамо изложена.
Фотографија из личне архиве Катарине Лане. 
Извор: Катарина Лане 
Извор: Катарина Лане Две године касније на регати земунског једриличарског клуба наш син се случајно срео са Вуком. Обојица су запловили под српским заставама.
Извор: Катарина Лане
Извор: Катарина ЛанеЉуди најчешће полазе од економских фактора када бирају где ће живети, али наше срце бира хоћемо ли изабрани град доживљавати као „свој”. Ја сам у сваком од ових градова оставила делић своје душе и уверена сам да ће ти обични руски градови освојити и српска срца.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
