Српкињица једна мала: Како су ме прогутале московске улице

Храм Христа Спаситеља се чини тако близу...

Храм Христа Спаситеља се чини тако близу...

Дмитриј Серебрјаков, ТАСС.
Сви причају о руској природи: руска шума, руска степа, руске реке... Али док ви дођете до руских шума (и поготово степа и река) ваља вам најпре проћи кроз многе руске улице. И изаћи из њих.

Раније је Москва заиста дочекивала Србе непрегледним боровим, брезовим и мешовитим шумама. То је било у доба када се у Русију путовало углавном возом. Данас људи већином путују авионом, тако да су улице први типично руски (односно московски) амбијент на који наилазимо.

Нећу ништа ново рећи ако кажем да су њихове улице велике. Сваки Србин пре прве посете Русији добро зна да је тамо све велико, па и улице. Али свеједно по повратку прича како није могао да замисли „колико је тамо све велико”. Те улице могу да прогутају човека. Мене су, на пример, прогутале.

Бољшаја Дорогомиловска улица и комплекс небодера „Москва-Сити”. Извор: Lori / Legion-MediaБољшаја Дорогомиловска улица и комплекс небодера „Москва-Сити”. Извор: Lori / Legion-Media

Ако сам се некад у животу осећала као „Српкињица једна мала”, онда је то било међу монументалним московским небодерима. Поготово су фасцинантне огромне улице које они зову „проспекти”. Широке су и по стотинак метара и имају десетак-петнаест аутомобилских трака и пешачке „траке” са зеленилом. Колико нама у Београду треба да скокнемо до продавнице и назад, толико се у Москви прелази једна улица. На пример, на једном пешачком прелазу могу бити и по три семафора за пешаке. Кад се на првом упали зелено, ви пређете прву „деоницу”, па чекате да се на другом упали зелено, и тако редом.

Пазите сад овај парадокс: улице широке као руске реке, а у њима нема места за силне јапанске лимузине. Стиче се утисак да Московљани возе само скупе црне аутомобиле који подсећају на џипове из америчких филмова о тајним агентима. Само што се ови у Москви не сијају, јер нису опрани. Ако питате њихове власнике зашто не перу аутомобиле, рећи ће вам да нема сврхе, јер ће се одмах поново испрљати. Вероватно је тако. У сваком случају, ја сам Москву ишпартала као Вењичка Јерофејев уздуж и попреко, са севера на југ и са истока на запад, и нигде нисам видела... перионицу аутомобила. Московљани кажу да их у граду има, али их није лако угледати јер се крију од људског погледа.

Извор: flickr.comИзвор: flickr.com

Кажем, нема места за све те силне аутомобиле. Сви они стоје или се крећу врло споро. Као стари ток реке, где вода не тече. Руси ту појаву зову „пробка” (у преводу: „чеп”). Ми у српском немамо такву реч. Имамо „застој”, али је то код нас увек нешто привремено, а у Москви су „пропке” уобичајена ствар, начин живота. То је стање непрекидног саобраћајног колапса који траје од раног јутра до касно у ноћ. Истина, нису све улице подједнако закрчене, али у вожњи свакако морате наићи на неку која је практично блокирана, па вам се исто хвата. Интернет сервис Јандекс има чак и карту Москве где су црвеном бојом обележене улице са највишим степеном закрчености, па се возачи и таксисти често управљају према њој и гледају да избегну вишечасовне застоје. На интернету ћете лако наћи шаљиву слику на којој Стаљин са лулом замишљено гледа Јандексову мапу Москве, а на њој све улице обележене црвено, и натпис „Враг не пройдет” („Непријатељ неће проћи”). Откуцајте на Гуглу (или још боље на Јандексу) „сталин пробки враг не пройдет” и погледајте слике.

Постоји и појам „обочина”. То је трака за заустављање или простор поред пута који није предвиђен за вожњу, али га нестрпљиви возачи користе да обиђу бар један мали део колоне. Народ их презриво зове „обочечники”. На Јутјубу постоји читав један „жанр” снимака случајева у којима такви прекршиоци лоше пролазе. Укуцајте „обочечник преступление и наказание” („злочин и казна”), па ћете видети. Ја сам имала срећу да се без последица провозам у џипу московског „обочечника”. Друштво у аутомобилу је било мештовито (руско-српско). Ми Срби смо се све време хватали за главу и викали нешто у стилу „Пази!” „Неее!” и тако то, а Русу за воланом са лица није силазио израз убиствене досаде... Био је то незабораван доживљај.

Поглед на Мерзљаковску улицу и Нови Арбат, Москва. Извор: Константин Лејфер, Наталија Гарнелис, ТАСС.Поглед на Мерзљаковску улицу и Нови Арбат, Москва. Извор: Константин Лејфер, Наталија Гарнелис, ТАСС.

Пешака нема тако много. И што се више удаљавате од центра све их је мање. Ваљда је мање туриста, а Московљани су на послу, раде по цео дан. А можда људи схватају да нема сврхе пешачити Москвом. На пример, свуда по Москви има много православних храмова са типичним руским куполама, али рецимо да је пред вама Храм Христа Спаситеља. Делује да је близу, као да га можете дохватити руком, и ви помислите: „Што да идем метроом, отићи ћу пешке...” А онда пешачите, пешачите и пешачите, а храм и даље исто онако стоји пред вама, као да га можете дохватити руком. А онда још пешачите, и пешачите, и пешачите... У неко доба помислите: „Хм... Требало је сести у метро, досад бих стигла сто пута. Али шта је ту је, кад сам већ довде дошла...” И опет пешачите, пешачите, пешачите... Када најзад стигнете на одредиште више нисте онај исти човек.

Цветни часовник на Поклоној Гори. Извор: Евгениј Одиноков, РИА Новости.Цветни часовник на Поклоној Гори. Извор: Евгениј Одиноков, РИА Новости.

Али ако не журите и ако је време ведро и суво, лепо је шетати московским улицама без неког посебног циља. Свеже окречене вишеспратнице одмарају наше српске очи. Један од мојих сапутника рече да му у поређењу са њима београдске зграде делују као макете од картона. Тротоари су невероватно широки (шири него многе београдске улице), са дрворедима где има много украсног дрвећа, посебно чувене руске „рјабине” за коју у свим руско-српским речницима пише да је оскоруша, а заправо је јаребика. Има и много уређених цвећњака. Увек сам се чудила толикој дисциплини руског градског зеленила. То је такође врло упадљива разлика између Москве и Београда. На пример, у комплексу „Поклонаја Гора” од цвећа је направљен велики часовник поред кога пише „Москва” (укуцајте „поклонная гора цветочные часы”). Прва реакција мојих укућана када су видели фотографију била је питање: „Ради ли тај сат?” За Србина је можда и највеће чудо што тај часовник ради!

Извор: Денис ШчепиновИзвор: Денис Шчепинов

Вожња бицикла је још боља од пешачења. Свуда по Москви можете повољно изнајмити добар бицикл на цео дан и возати се широким тротоарима до касно у ноћ (обично је рок за враћање бицикла иза поноћи). Преко лета сунце залази тек око десет сати увече, а ноћу су све улице изванредно осветљене, тако да вам ни светла не требају. Додуше, вероватно је по правилима забрањено возити тротоаром, али то нико не поштује.

Извор: РИА НовостиИзвор: РИА Новости

За нас Србе је највећи „бисер” што се на московским тротоарима често може видети одрастао човек како вози тротинет или неку другу скаламерију коју код нас возе само деца. Видела сам и једног како је пао са неког мени потпуно непознатог дечијег превозног средства. И ништа – устао је и наставио даље са крајње озбиљним изразом лица, као да истражује космос.

Е да, умало да заборавим: скоро сви натписи су на ћирилици. На пример, „ЧИКЕН БУРГЕР БЛЮ ЧИЗ”.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“