Четири тајанствена локалитета у Русији са траговима древних цивилизација

1. Бесов Нос („ђавољи нос”), Република Карелија

На први поглед се чини да је овај сликовити гребен на источној обали језера Оњега (другог по величини језера у Европи после Ладошког) само једно од многих лепих места на која становници оближњих села иду у лов и риболов. Рекло би се да овде нема ничег „ђавољег”. Али то је само први утисак.

У 16. веку овде су дошли православни монаси и пронашли древне петроглифе урезане на стенама по целом гребену. Посебно им је привукао пажњу петроглиф дугачак 2,46 м, други по величини на гребену. У фигури са телом човека и главом у облику квадрата препознали су обличје ђавола. Ова визија их је толико уплашила, да су поред цртежа урезали крст, надајући се да ће Исус победити паганску чаролију.

Археолози су годинама проучавали ове петроглифе старе 5.000 година. Урезали су их вероватно преци Финаца или Карела. Не зна се да ли су ти древни људи имали некакве мрачне натприродне способности. Углавном, на гребену више нико не живи – остао је само стари светионик који није у употреби. Последњи становници су са гребена отишли током 1970-их.

2. Аркаим, Чељабинска област

Вечерња измаглица над туристичким кампом у културно-историјском резервату Аркаим. Извор: Павел Лисицин/РИА Новости

Древно насеље Аркаим откривено је крајем 1980-их и почетком 1990-их. Налази се буквално „усред ничега” – унаоколо је само степа. Археолошка истраживања започета деведесетих година трају и данас.

У другом или трећем миленијуму пре Христа Аркаим је био прилично велики град, пун живота. Имао је централни трг и био је заштићен градским бедемима и каналом. Историчари кажу да становници Аркаима нису били номади, што је доста необично, јер су у то доба житељи степа углавном гајили стоку и водили номадски начин живота.

Овај древни град представља право богатство за научнике, али се још више допада љубитељима псеудонауке и натприродних појава. Легенде кажу да Аркаим може бити „Град сунца” – колевка цивилизације која доказује да је читаво човечанство настало од Руса. Разуме се да су озбиљни историчари скептични према овој теорији.

Чаробно поље – уметничка инсталација авангардног уметника Јана Ерика Кулберга у културно-историјском резервату Аркаим. Извор: Павел Лисицин/РИА Новости

3. Висораван Укок, Република Алтај

Висораван Укок се налази у Сибиру, на југу Републике Алтај, близу границе са Монголијом, 3.800 километара источно од Москве. За житеље Алтаја ово место има сакралну вредност. Они сматрају да ту живе душе њихових предака и указују му велико поштовање. Овде је строго забрањено говорити гласно, да се мртви не би узнемирили.

Александар Крјажев/Sputnik

То правило су прекршили археолози када су 1993. године пронашли невероватно добро очувану мумију жене која је умрла пре око 2.500 година. Новинари су јој дали надимак „Алтајска принцеза”. То је било преувеличавање медија, али нема сумње да је ова жена припадала локалном племству.

Репродукција „Висораван Укок” (1989) сликара Јурија Коробејњикова. Извор: Сергеј Самохин/РИА Новости

Научници су „принцезу” однели у Новосибирск, највећи сибирски град, где су имали добре услове за проучавање. Међутим, за житеље Алтаја то је била велика увреда. Они су углавном припадници анимистичке религије и сматрају да та жена има натприродне моћи и да штити Алтај од несреће. Одношење њеног тела донело би пуно невоља.

Сукоб између житеља Алтаја и археолога трајао је око двадесет година, све док 2002. године мумија није враћена мештанима. Али они и даље верују да је та жена, коју зову Ак-Кадин, још увек љута. Тиме објашњавају велику поплаву која је 2014. године нанела огромну штету и однела велики број људских живота.

„Било је забрањено говорити гласно да се мртви не би узнемирили. То правило су прекршили археолози када су 1993. године пронашли невероватно добро очувану мумију жене која је умрла пре око 2.500 година”. Извор: ТАСС

4. Китова алеја, Чукотски административни округ

Чак је и у бескрајној Русији тешко пронаћи тако забачено место као што је острво Итигран у Беринговом мореузу, у близини Чукотског полуострва. На острву нема људи, али оно чува застрашујуће трагове људске делатности. Читава обала је начичкана десетинама костију доње вилице гренладског кита, прецизно распоређеним у геометријском облику. Свака кост је дугачка преко пет метара.

Ескими су у средњем веку направили ову необичну композицију у оквиру које се налази чак и пирамида од китових чељусти. Они нису живели на острву, али су га поштовали као светињу.

А затим се нешто догодило и Ескими су заувек напустили ово место. Више се нико није молио на острву. Само је Китова алеја остала на своме месту, нечујна и тајанствена.

Овај текст је део серије текстова под називом „Russia -Files” коју Russia Beyond посвећује загонеткама, тајнама и аномалијама везаним за Русију.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!