Екстремна поларна хладноћа: Како Руси опстају у невероватним климатским условима?

Психолог Александар Завадовски на истраживачкој станици „Восток”. Извор: Г. Копосов

Психолог Александар Завадовски на истраживачкој станици „Восток”. Извор: Г. Копосов

RIA Novosti
Прекиди дисања у сну, вечити мраз и температура од минус 80 степени Целзијуса – то звучи као окрутна смртна казна. Али понекад људи могу преживети чак и најнеповољније услове.

Није шала, „ноћ” дуга 133 дана и нигде лета. Русија има пет истраживачких станица на Антарктику, а од њих је само станица „Восток” на копну. Овде владају услови који се тешко могу замислити.

Истраживачка станица „Восток” се налази на леденом покривачу изнад старог истоименог језера. Девет месеци годишње изолована је од осталог света. Овде се температуре спуштају и до минус 60 и минус 80 степени Целзијуса. Због тога чак ни авиони не смеју да се спусте јер би се залепили уз тло чим би га додирнули.

Висинска болест је први проблем са којим се човек суочава. Овде је концентрација кисеоника у ваздуху иста као на врху планине Елбрус. Симптоми болести се код сваког разликују. То може бити депресија, лакримација, главобоља или прекид дисања у сну.

„Првих месец дана на ’Востоку’ човек обично изгуби 5 до 10 килограма. Видео сам човека који се разболео чим је стигао. Да га нису одмах вратили умро би за неколико дана од хипоксије коју изазива едем плућа”, сећа се члан експедиције Сергеј Бушманов.

Занимљиво је што се на антарктичком копну на температури од минус 82 степена може осетити слабашан мирис „карамеле и ваниле”.

Редитељка Јекатерина Јеременко провела је месец дана на истраживачкој станици „Восток”. Каже да је увек имала осећај као да дише испод воде.

„Изненадило ме је то што људи живе у пећинама испод снега. У њима снег задржава топлоту али се живи као у подморници. Собе су сувише мале и нема дневне светлости, а ако желите да изађете морате се врло топло обући. Прво сам стављала крему, затим маску за лице, а онда сам се умотавала у топлу одећу. Требало ми је пола сата само да се обучем”, присећа се Јекатерина.

У обичним околностима ово је део свакодневног живота. Али понекад се догађају ванредне ситуације...

Шест месеци без струје и грејања

На самом почетку једне зимске експедиције на „Восток” 1982. године дошло је до кратког споја који је изазвао пожар на главној дизел електрани. Апарат за гашење пожара није радио на температури испод нуле, а гашење пожара снегом није било могуће јер истраживачи нису имали гас-маске.

У овој несрећи је погинуо један човек, а двадесет истраживача је остало без струје и грејања. Покварила се и научна опрема, грејни системи и пећ. Храна је могла да се замрзне, а ни воде није било јер су је истраживачи правили од снега уз помоћ електричног уређаја.

Станица „Восток” 1994. године.

Срећом, неко се сетио да се на оближњој опреми за бушење налази покварени дизел агрегат. Донели су га у стамбени простор и након неколико сати поправке агрегат је прорадио. Контакт са Москвом је поново остварен. Без обзира на страх истраживачи су остали на станици.

Једна пећ није била довољна, па су чланови експедиције направили још пет плинских боца. Температура је поред пећи износила 25 до 30 степени Целзијуса, али је само два метра даље падала до нуле, а још мало даље спуштала се испод нуле.

Истраживачи су направили свеће како би имали бар мало светлости у бесконачној поларној ноћи. Геофизичари увек уз себе носе парафин и азбестни канап.

Бродоломац на пустом острву

Несреће се догађају и изван Арктичког круга. У Другом светском рату је немачка крстарица 1942. године потопила руски ледоломац на Северном поморском путу. Од укупно 104 члана посаде преживео је само 33-годишњи ложач Павел Вавилов. Чудесно се спасао захваљујући плутајућем брвну.

Вавилов је ушао у чамац у коме су други бродоломци покушали да побегну пре него што су их заробили Немци. Пловио је три километра до оближњег острва Белуха које се налази изван Арктичког круга.

Ледоломац „Аександар Сибирјаков”, назван по руском индустријалцу.

„Угледао сам завежљај који плута на води и дохватио сам га. Унутра је била постељина, чизме од ваљане вуне и капа. Затим сам угледао кофер како плута – у њему су биле цигарете ’Звјоздочка’ и шибице”, испричао је Вавилов новинарима.

„После тога сам пронашао врећу за спавање и џакове брашна који су плутали. Погледао сам унаоколо и угледао пса на преврнутом чамцу. Повео сам га са собом. Крзно му је било опрљено и сав је дрхтао, јадничак. Био је једва жив”.

Вавилов је пронашао револвер, секиру, даске и кутију бисквита. Испоставило се да су у џаку од брашна заправо биле мекиње. Само је то имао за јело.

„Мешао сам мекиње и поквашени бисквит у једној кофи и то сам кувао. Када је падала киша рукама сам сакупљао свежу воду у кофу. Кофа воде ми је трајала три до четири дана. Пас ништа није јео, само је пио мало воде”, присећао се Вавилов.

Током 34 дана проведених на острву Вавилов је писао белешке у дневнику: „Субота, 13. септембра. Видео сам авион, остало је 220 бисквита.”

Туда су неколико пута пролазили авиони и бродови, али га нису примећивали. Када су га коначно угледали, пароброд се приближио, али због таласа авион није могао да се спусти на воду. Добацили су му кутију са кондензованим млеком, сувим месом, какаоом, хлебом и лековима. Унутра је било и писмо у коме су га замолили да још мало причека, док се време не пролепша.

По Вавилова су дошли 28. септембра. У дневнику је написао само једну реч: „Спашен.”

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.