Као на другој планети: Магадан – град на крају света

„Овде се живот разликује од онога на шта су навикли Руси у другим, ’континенталним’ деловима Русије“, често кажу житељи Магадана. Ако вас изненади реч „континентални“, с обзиром да Магадан (6.000 км источно од Москве) свакако није острво, они ће вам се само осмехнути.

Колима је крај који се налази између басена истоимене реке и северне обале хладног Охотског мора. То је у неком смислу заиста острво јер на ту страну не иду возови, а најближи велики град је Јакутск, и он је удаљен 2.000 км према западу. Авион је једино средство којим можете стићи на ово место, и то из Москве, или из градова Сибира и Руског далеког истока (Владивосток, Хабаровск, Иркутск, итд).

„Ми живимо на планети која се зове Колима и она је врло специфична“, са поносом тврде становници Магадана. И у праву су, јер је Магадан веома далеко од свих већих градова Русије (на пример, удаљен је 2.000 км од Владивостока), али у њему има много тога што завређује пажњу и што ће путници на „планету Колиму“ са одушевљењем открити.

„Санкт Петербург Руског далеког истока“

Зграда са шиљком у главној улици Магадана, 19. децембар 2014.

Legion Media

„Магадан је мали Лењинград [бивши назив Санкт Петербурга]”, писао је Фарли Моует, канадски писац који је крајем 1960-их истраживао совјетску Колиму. Ти градови се налазе истој географској ширини, а поврх тога имају и нешто друго што им је заједничко.

Власти које су градиле Магадан обратиле су пажњу и на архитектуру. Град је подигнут током 1930-их. Зграде у историјском центру су пројектоване у стилу ампир Стаљиновог периода који садржи и елементе барока.

Приликом шетње кроз центар Магадана посетиоци могу да замисле како је све изгледало у 20. веку када су се робијаши гулага и волонтери борили са суровом климом и како су овде радили да би подигли овај лепи град на вечно смрзнутом тлу.

Симболи репресија

„Маска туге“ – споменик у Магадану посвећен жртвама политичких репресија.

Александар Крилов/RIA Novosti

У Стаљиново време Колима је одиграла важну улогу у репресијама. На стотине хиљада људи је послато овамо у казнено-поправне логоре где су радили у државним рудницима злата, калаја и уранијума. И ту су умирали од хладноће и глади, или су их убијали припадници обезбеђења. Живот је изгубило између 120.000 и 130.000 људи.

Због свега тога није ни чудно што је близу Магадана током 1990-их подигнут споменик жртвама Гулага. „Маска туге“ висока 15 метара налази се на брду близу града. Осмишљена је у облику лица које плаче, а сузе су направљене од других мањих лица која плачу. „Маска“ симболизује вечну тугу и подсећа људе који је гледају на неподношљиво насиље, чији је Колима била сведок у совјетском периоду. Утисак који оставља овај споменик тешко се заборавља.

„Маска туге“ се налази прилично далеко од центра града, али у музеју се може купити аутобуска карта за превоз до споменика.

Музеј који оживљава прошлост

Када смо већ поменули музеј, свакако га вреди посетити. Магадански обласни завичајни музеј (Проспект Карла Маркса 55) садржи колекције експоната посвећених историји Гулага, историји природе региона, и вероватно најинтересантнију поставку везану за живот и историју аутохтоних народа Руског далеког истока – Евенки, Чукча, Ескима и других. Овде можете видети како су та племена живела у удаљеним регионима Далеког истока много пре доласка Руса.

Ентеријер музеја Вадима Козина у Магадану.

Олег Јегоров

У Магадану постоје и многи други занимљиви музеји. На пример, Меморијални музеј Вадима Козина (Школски сокак бр.1). Козин је био познати совјетски певач током 1930-их, па је и он пао у немилост власти и послат на Колиму као робијаш. Остао је у њој и када је ослобођен, и живео је дуго. Умро је током 1990-их. Може се рећи да је његов стан једно од „најсовјетскијих“ места на свету, са огромним шифоњерима пуним књига и безброј фотографија мачака.

Брежуљци и морске обале из снова

У Магадану свакако има доста доста лепих амбијената, али ако желите да видите најлепше пејзаже морате изаћи из града. Не брините, то није много далеко. Ако желите да видите море, једноставно крените од центра улицом Портоваја или Нагајевска, и за 5-10 минута стижете у Нагајев залив. Море је најчешће сувише хладно за купање, чак и преко лета, али житељи града воле да проводе топле дане на обали мора и да уживају у бризу и сунцу.

Рт Њукља близу Магадана.

Денис Плотњиков

Они који желе нешто више имају још једну варијанту: да таксијем са аутобуске станице (у Пролетерској улици) дођу до рта Њукља. Тамо их чека невероватно живописан пејзаж – дугачак појас пешчаног копна истурен у Охотско море. Овде можете осећати да сте заиста на острву, далеко од свих путева, пред бескрајним воденим пространством.

Град је окружен брдима пуним зеленила. Нека од њих свакако треба посетити, посебно брдо које се зове „Камена круна“. То је јединствена природна стена чији врх подсећа на круну и може се видети из Нагајевљевог залива. Стена је удаљена око 8 км од града, тако да је то добра дестинација за оне који воле пешачење. За пар сати хода добија се награда у виду прелепог погледа који се пружа на Магадан и залив.

Лепе планинске реке и тајга. Река Омуљовка. Магаданска област.

Legion Media

Наравно, много тога зависи од доба године које изаберете за посету Магадану. Ако не волите екстремно ниске температуре (око -30 по Целзијусу током зиме) најбоље време за посету је лето или рана јесен. „Наша јесен је невероватно лепа“, каже Вера Смирнова, директорка Магаданског музејског коплекса. „Зелени брежуљци полако попримају жуту и црвену боју, као да сијају у злату. Тај призор се може упоредити са лепотом цветања јапанске трешње“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!