На самом крају света: Живот на граници између Русије и САД

Усред Беринговог мореуза између Чукотке и Аљаске стоје два стеновита острва. На њима су моржеви, бели медведи и крабе, магле и екстремни мразеви. Да није пограничне службе, ту људска нога не би имала разлога да крочи. Ако негде постоји крај света онда су то ова острва. Нема ни тржних центара, ни биоскопа, ни кафе барова – нема ничега сличног. Једина занимљивост је временска разлика – за само 10 минута пловидбе сте на територији где је још увек јучерашњи дан.

Велики Диомед (Ратмановљево острво) припада Русији, а Мали Диомед (Крузенштерново острво) Сједињеним Америчким Државама. Острва су удаљена 3,8 км једно од другог, а међу њима је временска разлика 23 часа. Управо између Великог и Малог Диомеда пролази линија промене датума и руско-америчка демаркациона линија. У народу се зато и зову Острво Сутра и Острво Јуче. „То је као времеплов. Оно што смо гледали својим очима, заправо је већ било јуче“, прича за портал Russia Beyond 40-годишњи Рамиљ Гумеров. Он је служио у армији две године почев од 1995. Од тога је више од годину дана провео у јединици на острву где данас поред војне базе постоји само поларна станица и караула.

Разлика у датуму и шаманово проклетство

Одлазак војника на друго острво, у другу земљу и јучерашњи дан је „чиста фантазија“. „Могли смо само маштати о томе“, каже Гумеров.

Само Ескими као аутохтони житељи могу слободно да прелазе са острва на острво. Они су овде живели када је до острва допловио први Европљанин, руски морепловац Семјон Дежњов. То се догодило у 17. веку, и од тада су 150 година два острва, удаљена 35 км од Чукотке и Аљаске, била део Русије.

Међу њима је повучена државна граница 1867. године када је Русија продала Аљаску Сједињеним Америчким Државама. Тада се и аутохтоно становништво нашло у несвакидашњој ситуацији. Наиме, на острвима је било исто време, али различити датуми. У односу на Ратмановљево острво, Крузенштерново је увек у прошлости. За Ескиме важи безвизни режим како би могли да посећују своје ближње, мада на руском острву већ одавно не живе цивили.

Почетком 20. века Ескими су се преселили на Мали Диомед (на острву у малом насељу још увек живи 135 Ескима), а остали су отишли на велико копно. Власти су преузеле бригу о острву дугом 9 километара које је најисточнија копнена тачка Совјетског Савеза. Овде се 1941. године појавио одред првих граничара.

„У Владивостоку је брзо направљена барака са шест соба, а уједно и складиште и парно купатило. Све је то затим размонтирано и у деловима утоварено у пароброд, заједно са оделом, храном и оружјем за три године, и превезено на острво“, прича Гумеров.

Кажу да је локални шаман дошао на острво када су га напустили Ескими и проклео га. И од тада, наводно, људе на овом острву вреба смрт. Гумеров на то каже: „Свуда људи гину и умиру, па ни то острво није изузетак. Не знам да ли су то несрећни случајеви, силе природе или шаманово проклетство“.

Као у филму „Дан мрмота”

На острву је сурова клима – девет месеци је зима. Мразеви су јаки и дува снажан ветар. Острво је 300 дана у години под густом маглом и зато хеликоптер овамо долази ретко, 2-4 пута месечно, и доноси намирнице и пошту. Гориво се обично довози танкером. Гумеров је дошао овамо да служи са југа руске републике Башкортостан.

„Овде се човек умара од беле боје. Увек је снег, свуда је снег – и све до хоризонта. У моје време смо носили старо одело и обућу, а храна је била оскудна, тако да смо увек били помало гладни. Чак и за спремање хране и купање морали смо да топимо тоне и тоне снега. Није било ни телевизије, ни новина, ни телефона. Имали смо много посла и обавеза у служби. Купали смо се једном недељно. Једни су били ’џомбе’, други ’гуштери’. Сваки дан је био исти, као у филму ’Дан мрмота’“, сећа се Гумеров.

Сада се, каже он, много тога променило набоље. У јединици служе само војници по уговору, имају флаширану воду, телевизор, телефон и „остале благодети цивилизације“.

„Ја се не жалим, само причам како је било. Никада се нисам покајао што сам тамо отишао. Имао сам среће. Где сам још могао видети псећу запрегу, ирвасе, хиљаде птица на високим литицама, ждралове који у пролеће лете у Евроазију, а у јесен се враћају у Америку, китове убице како лове моржеве, и остале китове, поларне лисице и беле медведе? Права дивљина, бродови, зими поларна светлост, лети поларни дан. Био сам и на Камчатки. Видео сам Русију док сам возом путовао од Уфе до Хабаровска. Тамо је посебно место. Тамо се укрштају посебне појаве. Тамо сам ја постао други човек“.