Сурфање на Камчатки и 20.000 км бициклом кроз Сибир: 4 екстремна путовања

Максим Харченко
Да ли бисте се усудили да проведете сами у тундри читав месец? Или да пређете на скијама полуострво Камчатка? Можда бисте се провозали бициклом од Северног леденог до Тихог океана? Ови људи су то учинили и нестрпљиви су да испричају о својим доживљајима.

Максим Харченко: 1000 км на дасци за сурфање

Један човек, једна даска за сурфање и океан. Максим је веслао 70 дана од малог града Посјет у Хабаровском крају до села Самарга у Приморској области.

Тешко је замислити како је извео ово путовање на тако малом превозном средству.

„Психолошки сам се спремао за пловидбу око годину дана“, изјавио је Максим за сајт dv.land.

Када је ветар био прејак, веслао је седећи, напредовао само 15-20 цм са сваким завеслајем.

„Када је море било претерано немирно, изговарао сам молитву коју сам научио од мајке. То ми је давало снагу да наставим“, присећа се Максим.

Наилазећи на рибарске чамце и бродове разговарао је са људима, распитивао се какви га временски услови очекују и где се тачно налази. Сви су му нудили помоћ, давали му шећер и пециво.

Једном су га таласи бацили на стене и Максим је повредио руку. Пошто је утврдио да прелома нема, наставио је да весла, иако је из руке текла крв.

С времена на време је спуштао повређену руку у слану воду да умири бол.   

Виктор Кошељ: Пешке кроз тундру

Виктор није био у могућности да сурфа. Има само своје две ноге и ранац.

Када је радио у рудницима злата на северу Камчатке, 70 км од села Манул, једино превозно средство за њега и колеге био је хеликоптер.

Чекајући једном тај хеликоптер, Виктор се замислио да ли би био у стању да пешке пређе Камчатско полуострво до града Петропавлоск Камчатски. Увек је желео да зна као живе ирвасова крда. Узео је са собом једног пса и кренуо на југ.

„Јео сам оно што сам налазио: рибу, бобице, печурке, семенке борове шишарке. Пут је био дугачак и тежак, и било је немогуће понети пуно хране. Пешачио сам тундром сам самцат око месец дана.“

Ако му је неко правио друштво, били су то медведи. Посебно када је Виктор покушавао да пеца. Привлачио их је мирис, а пас је почињао да лаје када би осетио медведа. Виктор је тада дувао у посебну звиждаљку да би уплашио медведе.

Путовање је било опасно, али то је позитивна врста стреса, додаје он.

„Нисам имао сателитски телефон, ни било какву везу са светом. Да ми се нешто догодило, нико ме не би нашао. То ме је и терало да будем јак и присебан.“ 

Никита Стрељников: 20 000 километара на бициклу са братом Филипом

Браћа Стрељникови одавно воле дуге вожње бициклом. Више пута су учествовали у тркама на 80-100 км. А затим су се одлучили за нешто необично, и кренули у вожњу са обале Баренцовог мора до Јакутије и Магаданске области.

Понели су чак флашу воде Северног леденог океана и симболично је изручили у Тихи океан.

Током путовања које је трајало четири и по месеца прошли су кроз сва годишња доба. Највећи изазов је био у Јакутији када је температура за само један сат пала са +16 до -4 степена Целзијусових.

„Возили смо узбрдо, презнојавали се у мајицама. Одједном је кренула киша, а на врху брда – снег! То никако нисмо очекивали. Бар не 28. августа,“ прича Никита Стрељников.

Дешавало им се да наиђу на насеље тек пошто превале 300-400 километара пута. Јели су сушено месо или месо из конзерви, кондензовано млеко, куповали храну на 10 дана унапред. Јели су од 6 до 10 хиљада калорија дневно, и свеједно смршали по 15 кг.

Браћа се најбоље сећају људи који су им нудили помоћ: неко да их превезе колима,  а неко да им бар осветли пут у снежној олуји. 

Сергеј Ромањенков: Камчатком на скијама

Као и обично, велика путовања почињу од луде идеје. Сергеј је вођа бекпекерске групе која има своје пешачке маршруте, али овог пута су желели нешто необично. 

За 33 дана прешли су 670 км (20 км на дан). Некад су пропадали у дубок снег или прелазили залеђене реке.

Некад им мећава није дозвољавала да разапну шаторе и смрзавали су се на -35. Стрепећи да ће их покрити лавина, настављали су пут.

Наилазили су на медведе који су се тек били пробудили из зимског сна. Пошто нису имали оружје, људи су гласно викали и медведи би одлазили.

Камчатка нас је изненадила! Толико је различита: свакодневно смо налазили нове пределе и предивне пејзаже. Почели смо пут од вулкана, прешли у тајгу, па кроз планине, кањоне, поред језера и тундре – сваки дан је доносио нешто ново. Уживали смо у топлим природним изворима. У њима смо се купали, грејали се и опуштали.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском