Наставница руског језика из Младеновца Наташа Јефтић редовно путује у Русију, где јој се, како она каже, дешавају чуда. Ових дана Наташа се вратила са још једног лепог путовања и жели да исприча читаоцима Russia Beyond своје доживљаје.
Катарина Лане: Зашто толико често одлазиш у Русију и који је сада био разлог?
Наташа Јефтић: Ја у Русију иначе одлазим ретко, али ето, у последње две године, милошћу Божијом и љубављу супруга, чудесно ми се отварао пут нешто чешће него обично, због чега сам заиста пресрећна. Ко ме бар мало познаје, а сматрам да читаоци Russia Beyond сад већ спадају у ту категорију, зна да је љубав која ме је предодредила да свој живот вежем за руски језик толико снажна, да се неретко и сама питам како стаје у мене једну. Некад ми се чини да је управо она разлог свих пријатних изненађења с Русијом у вези.
Ово путовање у моју Обећану земљу је још једно у низу које апсолутно није било планирано. Наиме, још у априлу сам замољена да у јулу однесем нешто у Москву. Прихватила сам без дилеме и готово у тренутку одлучила да на тај пут поведем и своју петогодишњу ћерку Софију, која Русију одмалена упознаје и необјашњиво воли кроз руске цртане филмове, међу којима прво место заузима цртаћ „Маша и медвед“. У међувремену се прикључила и моја ученица и нас три смо се тако 11. јула отиснуле на наше бајковито и далеко путовање.
Како је било? Шта сте виделе, где сте биле?
У плану нам је било да обиђемо Москву и Санкт Петербург, па смо најпре у ходу направиле оквиран план пута, а онда кренуле по том плану да решавамо организацијске детаље. Захваљујући, пре свега, великим пријатељима из Москве и Санкт Петербурга, који су нам тамо несебично пружили чак и кров над главом, биле смо заиста безбрижне и несметано смо могле да обиђемо доста знаменитости. Први дан смо провеле у шетњи Москвом. Као и сви Срби, логично, одмах смо отишле на Црвени трг. Пошто се у близини, на Лубјанки, налази ЦДМ (дечији тржни центар у ком је готово цео спрат посвећен цртаним јунацима Маши и медведу), то је била наша следећа станица, а остварење детињих машти моје ћерке.
Већ следећег дана заједно са нашим кумама из Москве отиснуле смо се са Лењинградске железничке станице ка Санкт Петербургу. Одавно сам имала жељу да једном у СПб отпутујем возом „Сапсан“, будући да сам много лепог о њему чула. И, заиста! Утисак који су овај воз и услуга у њему оставили на нас – просто је невероватан. То је доживљај своје врсте! Код нас уопште није уобичајено да добијеш такву услугу за релативно мале паре, а под услугом поздразумевам да је сваки путник добио краћи водич кроз знаменитости Москве и Санкт Петербурга са схемама метроа и упаковане слушалице. РЖД по ко зна који пут у мени изазива буру дивљења, овог пута не само због чињенице да за 4 сата стижеш до Питера, већ и зато што се у сваком седишту поменутог воза налази радио, па путник има могућност да слуша или релаксирајућу музику или одређене корисне информације. У исто време може на екрану испред себе да прати где се тренутно налази и којом брзином воз иде...
А Петербург к`о Петербург, шармантан и помпезан. По свом добром обичају он је на мене, па и на нас, оставио врло посебан утисак. Овог пута обишле смо најужи центар града, у коме су тих дана биле гужве због Светског првенства, бродом се прошетале до летње резиденције руских царева - Петерхофа, посетиле Царско село и посматрале вечерње отварање мостова крстарећи Невом. У Москви смо се такође прошетале ширим центром, посетиле Храм Христа Спаситеља и Стари Арбат.
Теби се у Русији дешавају чуда, шта је било овог пута?
Прво треба рећи да је чудо што смо уопште и кренуле на овај пут. Иако је он био испланиран још у априлу, карте купљене већ у мају, нас је мало пред пут задесило искушење са Софијиним здрављем. Под великим знаком питања је било да ли ћу и ја чак моћи да отпутујем. Никада нећу моћи да опишем колико је тешка ситуација када је на теби да пресудиш тако важну ствар, јер буквално шта год ти одлучио и како год поступио – није добро. Кад је здравље у питању човек не сме да буде у дилеми, али опет, како да све о чему смо заједнички маштале падне у воду тек тако и пропадне и пре своје реализације... И тад, кад си ти мајушан и немоћан да било шта бекнеш а камоли учиниш, сами Бог те учи како да поступиш. Тј. сила се Божија, као што је писано, дословно у немоћи нашој познаје. Ми, уз супругов благослов и молитву, ипак крећемо на наш пут из снова и пролазимо без икаквих проблема, температуре и додатних искушења. Иначе, озбиљно почињем да верујем да су у Русији чуда као „добар дан“. Ево и зашто...
Већ првог дана у стану моје другарице сусреле смо се са чудом званим „изгубљени мачак“. Седимо, тек пристигле са аеродрома, и доручкујемо. Видим крајичком ока да Наташа, наш московски домаћин, нешто тражи. Бојажљиво је питам о чему је реч и како могу да помогнем, и сазнам да тражи свог мачка који је са нашим доласком буквално нестао. Помисао да је можда изашао док смо се поздрављале на прагу стана почела је полако да ме савладава. Недуго затим, схвативши да у стану сигурно није, Наташа одлази да га тражи ван стана, по згради. Време тече, а ње и даље нема... Постаје ми ужасно непријатно, јер схватам да га сигурно ни тамо не проналази и знам колико јој је тешко због тога... Мало након мојих унутрашњих превирања, она се готово бледа појављује на вратима и уз благ осмех и неверицу изговара: „Нигде га нема...“ О, не! У том тренутку свеопштег ужаса превалих преко уста: „Наташа, једино што можемо да урадимо јесте да прочитамо «Символ вере», молитву за проналажење изгубљеног“. Све четири кренусмо углас да изговарамо речи поменуте молитве. Одједном се из собе зачу мјаукање. УРА! Мачак се огласио, а убзо затим и појавио на вратима! Ново московско чудо, а у ствари још само једно у низу подсећања на Спаситељеве речи упућене онима који су тражили од Њега помоћ „По вери вашој нека вам буде“. И, заиста, како верујемо – тако нам и бива.
Овог пута чудом смо ушли у бајку звану „Русија 2018.“ и чудом смо из ње изашли. Друго чудо десило се у повратку из Петербурга. Оно што као Србин не знаш, јесте да приликом куповине повратне карте Москва – Санкт Петербург, мораш обратити пажњу са које железничке станице твој воз креће у повратку. То могу бити две варијанте – Московска или Витебска железничка станица, које су једна од друге прилично удаљене и не сме да вам се деси оно што се нама десило – да само 15 мин. пред планирани полазак за Москву, са два мала детета и повеликим пртљагом, дођете на погрешну станицу. Молитвама Блажене Ксеније Петербуршке, код које смо тог дана биле на поклоњењу, а упркос свим препрекама (два мала детета, ригорозне и дуготрајне безбедоносне провере на станицама...), ипак смо успеле да стигнемо на наш воз у 23.59, дефинитивно, чудом Божијим. Мени су била довољна и ова два чуда, међутим, десило се и треће. Улазимо у авион за Београд, кад на седишту иза мог седи Гђа Драгана Трифковић, захваљујући којој смо у октобру 2017. године са ученицима ОШ „Момчило Живојиновић“, у којој предајем руски језик, опет чудом, посетили Русију и град Брјанск. Сва радосна објављујем слику са њом на свом фејсбук профилу, кад ето ти још једног чуда... Видевши моју објаву, јавља ми се Гђа Милијана Јовановић, која у том тренутку седи у истом авиону, само пар места даље, иначе жена великог срца и наш добротвор, која нам је новчано помогла у реализацији нашег пута у Русију, а коју лично до тог тренутка нисам ни познавала. Велика су то чуда, да би их било могуће речима изразити.
Какав савет би дала Србину који први пут одлази у Русију?
Мој савет сваком ко креће ка Русији јесте да најпре провери исправност новчаница које на тај пут планира да понесе. Папирни новац мора бити беспрекоран, јер га и с најмањим, голим оком једва приметним оштећењима, руски банкари неће примити. Такође, све мењачке послове обавите у првој банци на коју наиђете, јер мењачнице више не постоје, а банка може бити затворена кад вам затреба или се може десити да вам је најближа удаљена и по неколико километара. Исто тако, ако тамо идете у лето, обавезно понесите што више лаганијих ствари и јакну. Нама је ове године време било лепше него неком на мору, тако да су наочаре за сунце и шешир били најкориснији одевни предмети. Ако планирате пуно да ходате, обавезно узмите удобну обућу, јер вам тако то неће тешко пасти. Пробајте све руске специјалитете! Русима се можда може замерити што много пију вотку, али исто тако им се можемо до неба дивити колико се здраво хране. Шчи, боршч, кавијар, морс, чај... Све то пробајте. Ако вам се не свиди, не одустајте. Кад пробате поново, запитаћете се „Како је бре могуће да ми се први пут није допало?!“
Набавите и схему метроа и идите у упознавање града сами. Тако се најбоље проведете и научите да се сналазите у непознатом. Будите љубазни према бакицама у музеју и са осталим људима у превозу, на шалтерима и сл., јер ће вам управо оне рећи да имате право да уз улазницу добијете и водича. Не будите лењи да се вратите по њега и слушалице у приземље, јер ће тако ваш обилазак бити далеко лепши и информативнији. Кад је реч о превозу, ако случајно заборавите да имате обједињену карту за сва превозна средства у граду под називом „Единый“, па уласком у комби купите „билет“ за једну вожњу код возача, љубазни Руси ће кад сиђете на својој станици трчати за вама да вам кажу како своју карту можете искористити и у неком следећем превозу, јер је нисте поништили – и намигнуће вам уз осмех.
Коју машту имаш у вези са Русијом?
Маштам о томе да њу и своје руске пријатеље бар два пута у години посећујем. Та путовања и дружења испуњавају душу необјашњивом лепотом.
По чему се Руси и Срби разликују, а по чему су слични?
Главна разлика између Руса и Срба из моје перспективе је у љубазности и љубави. Можда то има везе са величином земље одакле потичемо. Рус када те прихвати, дефинитивно, он ти и звезду с неба скида. Поткрепила бих ову причу о жртвеној љубави једним примером из свог искуства. Моја другарица Наталија Кољцова, о којој сам говорила на почетку нашег интервјуа, док се још нас две лично нисмо ни познавале, купила ми је од свог новца 11 повратних карата Москва-Брјанск, како би ми помогла у организацији путовања школске деце у Русију. Има ли онда потребе даље објашњавати руску душу? Верујте ми, ја се од њих учим тој самопрегорној љубави, надајући се да ћу је некад и сама поседовати. Нагласила бих да су хришћани универзални, тако да их то што припадају овом или оном народу ниуколико не разликује међу собом.
Најлепши поклон из Русије?
Најлепши поклон из Русије су пријатељства која тамо стичем.