Странац у Русији: Шта све можете искусити на путовању Транссибирском железницом

Како бисте реаговали ако бисте упознали потпуно пијаног човека у војној униформи који вас позива да се придружите забави? Шта ако не говорите руски, а потребно вам је место да преспавате? Како бисте кондуктеру у возу објаснили да вам треба карта до Сибира?

Виџај Менон храбро је пропутовао Русију возом и написао књигу о томе „Браон човек у Русији” (A Brown Man in Russia) коју је недавно објавила издавачка кућа Glagoslav Publications. Russia Beyond вам представља једно поглавље из ове занимљиве књиге.

Glagoslav Publications

Поглавље 11: Уради праву ствар

17-18. децембар 2013. године

Транссибирска железница → Тјумењ, Русија

Гледао сам кроз прозор са решеткама док ми је пред очима промицао залеђени предео.

Што се више удаљавамо од Санкт Петербурга, терен је све огољенији. Мало која биљка и животиња има снагу и издржљивост да се овде множи и опстане кроз руску зиму. Али ипак, у овој непокретној мирноћи и окрепљујућој белини спољног света има неке чудне лепоте.

Русија је једна од најређе насељених земаља на свету са мање од десет људи по квадратном километру. Бангладеш, на пример, има преко 1000 људи на километру квадратном, што га чини 100 пута гушће насељеним. У стварности Русија је у неким деловима још ређе насељена него што показују бројеви, јер је велики део популације концентрисан у метрополама као што су Москва и Санкт Петербург.

Када је Чељабински метеор пао 2013. године, није убио никога, иако је у земљу ударио 33 пута јаче од америчке атомске бомбе која је уништила Хирошиму. Заправо, пре око 100 година код реке Тунгуске у Сибиру експлодирао је још већи метеор. Био је то најјачи удар забележен у модерној историји, а ниједна особа није повређена.

Свет је имао среће када су ови метеори изабрали Русију. Да је такав пројектил пао на Токио, на пример, милиони живота би били изгубљени.

Међутим, ни овај опис не преноси верно ненасељена пространства Русије. Можете сатима путовати возом, прелазећи на хиљаде миља, а да не видите никакав знак живота.

Па ипак, ево нас овде у возу заједно са стотинама Руса који путују на исток својим кућама и чуде се шта ту раде ови млади Американци који изгледају као да не знају где се налазе.

Legion Media

Шетао сам по ходнику, покушавајући да не привучем превише пажње. У Москви и Санкт Петербургу сам се разликовао од већине, али било је и других сличних мени. Али како смо напредовали ка истоку због боје коже сам постао права звезда, мада можда и не најомиљенија.  

Једна од предности непознавања локалног језика је у томе што сте блажено несвесни свега што људи око вас говоре. Па ипак, било је тешко притајити се, кад ваши сапутници отворено буље и показују на вас прстом, шапућући  тајне мисли својим суседима док ја незаинтересовано пролазим ходником. Засад, међутим, нико није имо храбрости ни жеље да ми приђе, што ми је у потпуности одговарало. 

Истраживање воза био је процес препун малих неочекиваних радости.

На пример, фасцинирали су ме тоалети. Механизам за испирање ве-це шоље је буквално отворен на дну према тлу и измет се избацује директно на пругу. Напољу је толико хладно да се, ако ручку придржите мало дуже, тоалет испуњава снегом и суснежицом споља. Као несташно дете, често сам се забављао претварајући тоалет у зимску бајку за путника који не сумњајући ништа чека свој ред испред врата.

Осим тога, сваки део воза је имао различит лепо уређен ресторан. Уживао сам посматрајући људе, необичну храну која се износи на столове и путнике који су тонули у екстремно стање омамљености после дугог седења у бару. Када сте дуго времена заробљени на једном месту, немате избора него да нађете начин да се забавите.

Наше прво одредиште био је град Тјумењ, 2000 миља од Санкт Петербурга, одакле смо кренули, и око 1600 миља источно од Москве. Овај град је основан 1586. године као први руски центар у Сибиру, а данас у њему живи око пола милиона људи. Ту се фактички налази седиште руске нафтне и гасне индустрије.

Али, све то смо сазнали тек накнадно. Када смо кренули на пут, само смо изабрали неки град на мапи и одлучили да би било лепо да га посетимо.

Ни мање ни више од тога.

Била су нам потребна читава два дана да стигнемо у Тјумењ, па смо се припремили за дуго путовање које нас чека. Сате сам проводио на кревету изнад нашег тајанственог руског сапутника и слушао музику на мом ајподу, док су Ајви и Џереми лежали преко пута мене. Али, када је пао мрак, батерија ми је била потпуно празна.

„Срање”, рекао сам. „Има ли неко пуњач? Заборавио сам да понесем мој.”

Џереми и Ајви су одмахнули главом.

Остајем без музике остатак пута. Убедачио сам се, али могао сам само себе да кривим. Већ сам почео да се мирим са овом жалосном чињеницом, када је човек испод мене пружио руку са пуњачем и адаптером. Отворио је длан и питао: „Да ли ти треба?”

„Да!”, узвикнуо сам на руском. „Спасибо!”

И тако смо се упознали са Славом, првим од многих сапутника који су показали велику љубазност и срдачност према нама током путовања.

Слава је био младић од двадесетак година из града Перма. Његов крај је главни индустријски центар у близини Урала на обали реке Каме. Младић је недавно дипломирао на државном универзитету и стекао престижну диплому инжењера. Био је у Санкт Петербургу да обави неки посао и сада се враћао кући.

Ускоро се испоставило да Слава, ненаметљив, ситан и бледуњав момак са меким цртама лица и издуженом физиономијом, има интелект који је једнак његовој великодушности. Жељан знања, ускоро је тражио од нас да га научимо бројеве на енглеском. Могао је да изброји до милион за сат времена подучавања. Онда нас је питао разне ствари, покушавајући да унапреди своје језичке вештине.

Одакле смо? Шта планирамо? И, најважније, зашто баш Тјумењ?

На то нисмо имали задовољавајући одговор.

После мало шале и задиркивања, Слава је показао нашу шаховску таблу, и питао да ли може он да игра.

„Да ли си добар?” – питао сам.

„Не, ја сам почетник”, лагао је. „Хајде да играмо из забаве.”

Ја сам самоуверено сео за таблу. Мање од три минута касније, мој краљ је матиран.

„Па ти си преварант!” – нашалио сам се.

„Хајдемо опет”, тражио је.

Мало деморалисан, али налазећи утеху у томе да је могло бити много горе, још једном сам одговорио на изазов. Код другог потеза играо сам ловцем испред мог пешака, што је за мене било класично отварање.

„Врати потез”, тражио је Слава, а на лицу му се оцртавало гађање.

„Молим?”

Био сам збуњен.

„Врати потез”, рекао је. „Веруј ми!”

„Хајде само да одиграмо, Славо”, одговорио сам, и даље запањен.

Изнервиран, Слава је наставио да ми прстима показује следећих осам хипотетичких потеза који би довели до мог краха, показујући ми, ван сваке сумње, да је пораз неминован, ако одиграм потез на којем сам инсистирао.

„Исусе”, мислио сам. „Да ли играм са Славом или са Каспаровом?”

Плашљиво сам вратио фигуру. Али није било помоћи. Отпор је, како кажу, био узалудан. 

Виџај Менон

Лична архива

Десет минута касније сам опет поражен, а за мном су пали и Ајви и Џереми. Након што нас је сву тројицу нокаутирао, одлучили смо да је једини начин да ствари спустимо на други ниво, а имали смо праву ствар за то: алкохол.

Извукли смо неколико флаша пива Gold Mine, (које је тако јефтино да сигурно осваја три процента на сајту BeerAdvocate.com*) и напили смо се са нашим новим пријатељем. 

Смејали смо и забављали дубоко у ноћ. Зато смо и дошли у Русију.

*Омиљени сајт сваког љубитеља пива, који рангира марке пива на скали од један до сто.

Прочитајте такође! Путовање из снова: Од Москве до Владивостока у вагону без купеа

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!