Ако се затекнете крај Руса из провинцијe (на пример, пијуцкајући чај у возу) и кренете да износите своја запажања о Русији после недавног боравка у Москви или Санкт Петербургу, вероватно ћете чути следеће: „Друже, ти о Русији не знаш ништа. Јер то што си видео и није била Русија.“
Идеја да су две руске престонице економски, културно, образовно и ментално одвојене од милиона који живе на другим местима постоји већ десеценијама, ако не и вековима. Нема краја шалама да би се контрола виза и пасоша морала поставити на Московском кружном аутопуту. Кажу да Москва и бивша северна престоница са својим саборним црквама, дотераним трговима, Кремљом, Ермитажом и модерним парком Зарјадје, никад неће бити „чисто руски“ градови.
Сувише богати
Главни разлог су огромне економске разлике. Док Москва на државне празнике у облику ватромета у облаке шаље 400 милиона рубаља (скоро 5,5 милиона евра), а новогодишњи украси је коштају око 3 милијарде рубаља, људи у провинцији се муче са отплатом кредита. Ово је такође један од главних узрока за распрострањену мржњу према Московљанима.
AP
У совјетско доба возове који су из провинције ишли у Москву звали су „кобасице“. Људи су долазили у главни град по кобасице којих није било у њиховим градовима.
Од тада се јаз између стандарда живота у Москви и провинцији није пуно променио. Просечна плата у Москви износи 81 000 рубаља (1100 евра) месечно, док у суседним регионима она износи 30 000 рубаља (4оо евра).
Наравно, постоји и доста изузетака, поготово у Сибиру и на Далеком истоку земље. Јужно Сахалинск (6400 км источно од Москве, близу Јапана) има плате упоредиве с Москвом, али и живот је тамо скупљи због његове удаљености.
„Москва је дом свега: велике владе, великог бизниса и послова који на другим местима једноставно не постоје. Москва живи боље и богатије од остатка Русије. Санкт Петербург је у погледу зараде више попут Московске области“, рекла је за Russia Beyond Наталија Зубаревич, професор економије Московског државног универзитета.
Узели су најбоље
Сергеј Гунејев/Sputnik
Како се догодило да највећа земља на свету има само два центра теже? Стручњаци за то криве историју (која је и вечити кривац) и прекомерну централизацију.
„Традиционално, још од царских времена, Русија је имала два развојна центра: Петербург и Москву. У Совјетском Савезу централизација се наставила, али дат је приоритет Москви и осталим главним градовима савезних република - Кијеву, Минску, Ташкенту итд“, каже Јевгениј Гонтмахер, професор московске Високе школе економије. Након распада СССР-а, враћена је биполарност Москва - Петербург. И иако се земља зове Руска Федерација, федерализам се овде сматра прилично симболичним.
Све водеће научне, образовне и културне институције, интелектуални кластери, врхунски универзитети, национални медији и корпорације налазе се у два града. У том је смислу Русија у потпуности другачија од Сједињених Држава, где се најбољи хирурзи налазе у Тексасу, седиште Apple у Калифорнији, CNN у Атланти, а Конгрес у Вашингтону (који је по величини 20. град у земљи, упркос томе што је главни).
„Ми смо се развијали сасвим другачије, не 'одоздо'. Ово је увек била моноцентрична земља која је припајала провинције и подређивала их себи. Само се центар мењао“, каже Зубаревич.
Претерано културни и образовани
Сергеј Јермохин/Sputnik
Коначно, постоји вечито веровање да су Московљани и Петербуржани некако „другачији“, да нису прави Руси. Искрено говорећи, ово није баш тачно. Москва се разликује од остале Русије јер се ради о тако модерном граду са густом концентрацијом факултетски образованих људи који су покретачи те модернизације.
Градови се стварно разликују у многим аспектима, и имају потпуно различит темпо рада и живота: Москва никада не спава, док у граду Кирилову у Вологодској области, 600 км северно од Москве, живот завршава у 17 сати.
Ипак, истина је у оку посматрача. Москва заиста јесте Русија када узмете у обзир да око три четвртине њених становника нису Московљани, него људи из целе Русије и бившег Совјетског Савеза.