„Желим Русима да покажем како живе обични становници Србије на селу. Зато што на тај начин они могу да схвате и осете српску душу. Могло би се рећи да ми водимо Русе у госте код Срба.
Имамо, наиме, пријатеље у српском селу, који имају велику кућу са огромним двориштем и имањем, и Русе водимо код њих у госте. Они ту пију свеже сеоско млеко, једу домаћи сир и хлеб који је испекла гостољубива домаћица, уживају у лепотама природе једног од најлепших националних паркова Србије на планини Тари. А зими исто тако водимо људе из Русије на Копаоник на скијање.
Мој муж и ја се тиме бавимо већ девет година. Почели смо са Црном Гором, јер тамо је море, а затим смо се проширили по Србији, која не заостаје по лепоти. А људи су свуда једнако срдачни и гостољубиви. Дочекују нас са хлебом и сољу, и незаобилазном ракијом!
За то време сам научила српски језик, који сам одавно заволела. Моја необјашњива чежња за Србијом почела је управо од језика који личи на руски, али и не толико. Он звучи тако као да су Срби нама блиски и разумљиви људи који само живе далеко од нас. И то заједништво се осећа.
Треба ли уопште да поменем да сам при првом доласку у Београд просто осетила радост! Сећам се, стајала сам на Калемегдану и гледала ушће Саве у Дунав. Мислила сам о томе да се наши народи и догађаји из историје Русије и Југославије такође као реке сливају у блиској повезаности.
Али највећа лепота српске земље су њени људи. Увек пре поласка кажем нашим људима колико нам се Срби радују, али када они то доживе на лицу места, када Руси виде са каквом срдачношћу их непознати Срби нуде кафом, дочекују их као да се познају сто година, распитују се како се живи у Русији, када планирају да добију децу, како је Путин, кажу да прате вести из Русије! Руси су дирнути тим интересовањем, јер, нажалост, у Русији о Србима и Србији нема много информација. А Срби о Русима све знају!
Могло би се рећи да је наш циљ управо да попунимо ту празнину, да Русима представимо Србе, да их упознамо са њима, да им покажемо како они живе. Ми то називамо: „аранжман са зарањањем у српску стварност” и наши Руси затим нерадо „изроњавају”, њихов поглед на свет се мења после ових путовања. Они нам кажу да би волели да буду исто тако срдачни и отворени као Срби.
И то функционише. Сваки пут имамо око петнаест туриста у групи, а ове године смо већ заказали 12 путовања.
После сваког путовања комуницирамо преко Фејсбука, а наши српски пријатељи нам долазе у госте у Санкт Петербург, где их исто тако дочекујемо и показујемо им наш живот. Тако стварамо двосмерни дијалог међу нашим народима и културама.”