Путовање Транссибирском железницом, најдужом железничком магистралом на свету од Москве до Владивостока, траје 6 дана, при чему пређете раздаљину од преко 9 хиљада километара. Чак ни сваки путник не може да издржи ову авантуру, али има и људи који редовно прелазе ову маршруту у оба смера, остајући на путу скоро две недеље. Ретко ко је у стању да ради у возу на Транссибирској магистрали. Ко су ти посебни људи и које особине и способности их красе?
Путовање од Москве до Владивостока и назад сваки пут има тежак почетак. Пруга, блато, вода, дим, гужва, у вагоне се смештају радници железнице са набијеним торбама у којима се налазе одећа и храна за две недеље. А тек касније следи романтика: Бајкалско језеро, столетни борови, величанствене реке и непрегледна пространства.
Купеи су недавно преуређени. Тамноплави плиш на седиштима пружа додатну удобност, лампе изнад сваког лежаја шире пријатну топлу светлост, а у огледалу на вратима купеа огледа се негована жена од око 50 година. Некада стјуардеса у возу, а данас начелница смене, Ирина Золотенкова нам прича о томе како је читав њен живот везан за железницу. Њени родитељи су радили на железници, завршила је „специјалну железничку школу”, а затим и факултет истог усмерења.
Ирина Золотенкова
Павле Кузмичов„Ова професија ме је одувек привлачила и кренула сам са школовањем. Биле су 90-е године, када су плате свуда биле никакве, а на железници сте ипак могли да зарадите”, присећа се Ирина.
Пре рата у Украјини радила је у возовима од Москве до Кијева, али касније је прешла на Транссибирску магистралу. Посао је напорнији, пут је дужи, али Ирини се све то допада. Распитујем се како излази на крај се великим бројем путника и са тако дугим путовањем.
„Треба једноставно бити отворен и стрпљив. Понекад на врхунцу конфликта седим у купеу и размишљам како да поступим да би свима било добро”, каже начелница воза. Прекида нас телефонски позив. Једна од стјуардеса јавља да се њена колегиница са којом ради у пару разболела и да без ње ни она неће кренути на пут.
Ирина уздише и објашњава ми да је то нормално. Обично стјуарди раде само у уходаним паровима и не пристају да крену на пут са неким на кога нису навикли.
„Као два детектива у филмовима”, смеје се Ирина. „Важно вам је да осећате да се на некога можете ослонити и веровати му. Партнери су као породица. Они се свађају, мире, али на двонедељно путовање Транссибирском магистралом желе да крену само заједно.”
Надовезујем се на ову тему и питам је како њена права породица прихвата то што је она тако дуго одсутна од куће.
„Имам и мужа, и децу, чак и снају, и они такође раде на железници. Муж може да се усклади са мном. Када се вратим са путовања, он узима слободан викенд или слободне дане. Заједно проводимо четири дана месечно”, каже Золотенкова.
Питам је да ли јој је довољно десет слободних дана да се одмори од путовања.
„Првих дана се стварно одмарам и бавим нечим другим, а онда посао већ почиње да ми недостаје”, каже она и поново је прекида звоно.
Пре поласка композиције по депоу трчкарају механичари, напољу се врзмају радници и сапуницом перу воз, стјуарди сређују вагоне и распоређују велике џакове са постељином. После смене успевам да ухватим моменат разговара са Ирином Булатицком, која ради као стјуардеса у пару са својим мужем.
„Дешава се да вагоне закаче само пола сата пре изласка на перон. Они су у ужасном стању и стјуард мора да их доведе у ред. Ако је вагон прљав и хладан, а кетлер није загрејан, путник је од самог почетак лоше расположен. И све његово незадовољство се обрушава на стјуарда”, каже Булатицка. Али посао јој се ипак допада. Пре пет година морала је да остави све у Доњецку због рата и пресели се у Русију. Сада има 38 година и последње три године ради у железници.
Главна железничка станица у Новосибирску
Кирил Кухмар/TASS„Човек мора да буде психолог како би смирио и највећег свадљивца. Понекад се дешава да су путници агресивни. Чини се као да никад нису видели алкохол док нису сели у воз. Неки пићем себе доводе у ужасно стање. Дешавало се да пођу на мене песницама. Недавно је један такав путник, који је претерао са пићем, дизао галаму, а већ је била ноћ и други путници су се жалили. Замолила сам га једном, замолила сам га други пут, а трећи пут је насрнуо на мене песницама. На срећу, други путници су га савладали. Онда га је полиција скинула с воза”, Ирина се смеје као да препричава неку анегдоту.
„Пре свега треба имати јаке нерве, да не кажеш нешто грубо, да умеш да се извиниш, чак и ако знаш да си у праву. Јер, ако путник напише жалбу, можеш добити отказ. Мада се ситуација у вези с тим поправила. Ми сад имамо детектор лажи. У случају да постоји жалба, а стјуард тврди да је савесно испунио своје обавезе и да је био љубазан, проверавају га на детектору”, објашњава Ирина.
„У конфликтним ситуацијама ви бар можете да се ослоните на мужа”, кажем ја.
„Пре ће бити да је обрнуто”, смеје се она. „Њему тешко пада комуникација са људима. Он не воли простаке. Најпре љубазно одговори, али ако ситуација постане затегнута, онда се ја умешам. Али са мужем ми је посао физички лакши. Он вуче џакове са постељином, ситни угаљ, а ја перем вагоне. Мада се дешава да он спава, а угаљ се потроши. Онда ја то урадим сама.”
„Ваш је посао тежак и ризичан, скоро да не видите своју децу, могу лако да вас отпусте због незгодног путника. Колико зарађујете“, покушавам да схватим мотивацију кондуктера.
„Плата зависи од прођених километара. Време када припремамо вагон за пут или мењамо постељину се не рачуна. Плата је око 30 хиљада рубаља, мала. Чак и када бих пожелела да одустанем од слободних дана, не би ме пустили на пут. Компјутери прате рад сваког стјуарда и не би ми дозволили да идем уморна на посао.“
„Када би вам предложили миран посао са добром платом, да ли би напустили железницу“, упоран сам ја.
„После пута желим мало мира, али само пар дана. Затим почиње да ми недостаје љуљање воза, промена пејзажа иза прозора. Ове године сам хтела да упишем факултет по струци инжењер, али чиним ми се да више то не желим. Довољно ми је да завршим курс начелника воза који сад похађам. Инжењер не иде на пут, а мене пут привлачи“, каже Ирина.
Вјачеслав Володин има 47 година и већ четири године ради као стјуард Транссиба, иако никада раније није размишљао о таквом послу. Пре пар дана се вратио кући, у мали град сателит Москве после 15 у возу. На поду је торба пуна прљавог веша. Опраће то сам кад се мало одмори.
Володин је радио у армији, а затим рачунао да ће постати електромеханичар железнице, али по прописима прво је морао да се опроба као стјуард. Сада у његовом животу постоји само Транссибирска железница. Он такође има колегиницу са којом најчешће ради, али понекад прихвата и да изађе на посао као замена.
„У почетку смо гледали кроз прозор, фотографисали Бајкал... Сада осим врата вагона и тоалета ништа и не видимо. Или чистимо, или примамо путнике или смо на неком делу пруге где се вагон не греје на струју, већ морамо да ложимо пећ“, говори Вјачеслав.
На њега су странци оставили велик утисак током Светског првенства у фудбалу 2018.
„Перуанци су, на пример, ходали боси. Нисам могао да им објасним да макар у тоалет морају ићи у папучама. Они су у тоалет ишли у чарапама. А и сами знате да чим се неко мало опере у тоалету тамо је већ мочвара.“
Вјачеслав као и многе његове колеге не зна најбоље енглески језик и користи мало речи које памти из школе. Затим прелази на гестикулацију.
„Странцима је најтеже објаснити како функционишу наши тоалети и да у рупу не треба ништа бацати. Скупљамо Кинезе, водимо их организовано у тоалет и, извините, ја им гестовима показујем: обрисао си се, бациш папир у канту“, смеши се руски стјуард.
„А како је са руским путницима? О пијанству и пушењу су ми већ говорили, али нису ваљда сви такви“, питам ја.
„Има свакаквих, али већином су путници нормални. Дешава се да са путницима који иду од Москве со Владивостока на крају постанемо малтене род“, смеје се Вјачеслав. „Спријатељили смо се једном са брачним паром из Иркутска. Кажу, ако вам нешто треба у Иркутску, јави се, донећемо, спремићемо ти пљескавице.“
Пред крај разговора ми постаје јасно да за Вјачеслава ово није само посао. Иако каже да је све сама рутина, чини се да му путници замењују породицу коју он нема. До следећег пута има седам слободних дана, али он зна да ће пожелети да што пре крене на пут.
„За мене је превише да седим недељу дана. Не знам чиме бих се бавио. Навикаваш се на воз“, објашњава Володин.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
