„Русију сам одувек волео, та љубав је пробуђена посебно и књигом 'Тихи Дон' Шолохова, коју сам прочитао кад сам имао 13-14 година. Та књига је пробудила у мени невероватна осећања. Чинило ми се у једном тренутку кад сам читао као да сам тамо већ био. И тада се појавила та жеља да видим Русију“, говори Зоран.
Прва руска књига о животу козака оставила је утисак на Зорана за читав живот.
„Пре првог сусрета са 'Тихим Доном' и козацима, ја сам доста читао српске народне бајке о српским јунацима из старих времена. То су обично били измишљени ликови невероватне снаге, лепоте, висине, моћи. И онда сам у козацима препознао те наше српске јунаке. Кад сам прошле године летео изнад Дона, доживео сам невероватан тренутак препознајући неке пределе, које је Шолохов описао у својој књизи. Касније сам путовао преко Кримског моста на Кубањ и тад сам видео како изгледа та козачка земља.“
Из књиге Зорана Шапоњића „Руски крст“:
„Дон код Ростова дубок је као московско небо. У њему се огледају беле брезе и облаци, који ходају по небесима. И козачки коњи.“
Кад питам Зорана које је место у Русији за њега најлепше, он без размишљања одговара, Бајкал.
„Двехиљадите путовао сам на Бајкал, који је по мени најлепше место на свету. Видео сам острво Ољхон, пловио сам Бајкалом двадесетак дана. И на том путу, на пет - шест хиљада километара од Москве где год сам рекао да сам Србин, био сам дочекан као њихов најрођенији брат православац. Мислим да сам пропутовао свега више од 35.000 километара“, каже Србин који је у Русији видео више од самих Руса. Много је на том путу било и сусрета са различитим људима.
- Ви турист, а у вас вајна? - зачуди се, уверен да се у Србији још увелико ратује.
Једва га разуверисмо да је рат одавно завршен... Онда и он промени причу:
-Ви братја Славјани!" (из књиге „Руски крст“)
„Најјачи утисак са Крима на мене је оставило Братско Меморијално гробље у Севастопољу, где је сахрањено између сто и триста хиљада руских војника још од Кримског рата, из Првог, па Другог Светског рата и после. Тамо су сахрањени и морнари са подморнице 'Курск'. Доживео сам тамо невероватан осећај када ми је прота Георгиј Пољаков рекао да на овом гробљу било куда да газиш, газиш по костима војника...
И до сада кад причам о овоме, осећам како ми се подиже коса на глави. Осетио сам се тамо као да летим изнад земље... Само помислите колико је ту младости, радости, људских живота, судбина завршено...“
Блистави Кримски мост Зоран је прешао колима.
„Незабораван је Кримски мост дуг 18 километара, који је невероватно градитељско дело и пре свега симбол те нове Русије, која се обнавља, која поново постаје велика сила, оно, што је одувек била и оно што треба да увек буде.“
„Десно је Црно море, тамније боје, модрије, површином плове велики таласи који се пене на врху. Лево је Азовско, чија боја је више зелена, светло плава, а над водом је прозирна јутарња измаглица."
„Живот је чудо“, зове се једна Кустуричин филм, а тако се може описати и све оно што је Зоран доживео на путовању по Русији.
„Било где да сам у Русији поменуо име Кустурице, људи реагују невероватно позитивно. Имам чак и утисак да Руси много боље познају стваралаштво и филмове Емира Кустурице и чак га и више цене од самих Срба.
Десила ми се дивна ствар на три места која сам посетио у Русији: на Братском Меморијалном гробљу у Севастопољу, у Саборном храму у Рибинску и у Морском храму у Кронштадту. Кад сам рекао да долазим из Србије и радим код Емира Кустурице, тројица свештеника из три храма изговорила су буквално исту реченицу: 'Сада ће звона нашег храма да звоне за Емира и за Србију'.“
Без икаквих договора звона тих храмова су звонила у част Емира Кустурице и Србије. Замислите шта сам ја, један мали новинар из Србије, доживео тада? На сва три места сузе су ми ишле на очи, док сам присуствовао том чину...
А на Братском Меморијалном гробљу прота Георгиј Пољаков одржао је још и молебaн за Србију и Русију.
Кад сам то испричао Емиру, он је остао без текста.
На том путовању дешавалe су ми се невероватне ствари, које сам0 Бог може да намести.
Био сам на Криму десетак дана, и када је требало да се вратим летом за Москву, на аеродрому у Симферопољу ујутру у девет сати, гле чудо, сретнем Емира Кустурицу!“, смеје се Зоран Шапоњић.
Незаборавни тренуци великог путовања су се претварали у реченице, реченице у чланке, а чланци у књигу.
„Цела књига је рођена на невероватан начин. Пре три године позвао ме је Емир Кустурица и замолио да одем на пут у Русију уместо њега. Наравно, ја сам пристао, то је за мене била невероватна прилика да видим Русију. Отишао сам на пут и написао сам неколико прича, које су се свиделе мојим руским пријатељима, пре свега новинару Дмитрију Карабчукову. И онда је уз братску помоћ члана Горњег дома Руске думе Анатолија Лисицина и чувеног добротвора и мецената Виктора Тиришкина, успела да настане ова књига. Ја сам назвао књигу 'Руски крст' због тога што сам покушао, али без икаквих претензија, да размислим шта се то десило са том великим земљом? Како је могла таква велика моћна царевина да се уруши, да тако брзо прихвати нешто што није део ни њене традиције, ни вере, ни културе?“
Зоран Шапоњић је први српски новинар који је посетио одбрамбено предузеће „Севмаш“ на којем се граде војни бродови и подморнице.
„Захвалан сам Севмашу за прилику да уђем у Северодвинск, руски затворени град, где сам очекивао да нађем патроле на сваком ћошку, а видео сам савремен потпуно европски град. Био сам код људи у становима, који су намештени као код Њујорчана или Парижана. У Северодвинску живе јако паметни, образовани људи, и они су део нове симболичне Русије, Русије која се обнавља. Имао сам прилику да се сретнем са главним саветником генералног директора Севмаша, са инжењерима, који су задужени за обнову тешке ракетне крстарице, Адмирал Нахимов, што је за мене огромна част.“
„Када се разданило, видео сам да је Северодвинск простором огроман град, пун широких булевара, великих стамбених блокова, пространих тргова, саобраћајна гужва у главном није јењавала, на улици је са обзиром на поларну хладноћу било доста људи, деца су ишла у школу."
У Санкт Петербургу сам имао прилику да будем на војној паради поводом годишњице пробијања блокаде у Другом светском рату. Слушао сам приче финих Руса и Рускиња, добрих старих госпођа, који су причали деци на улици о тим данима блокаде. Што посебно поштујем код Руса, јесте то поштовање према ратним ветеранима, према старим људима, према онима који су преживели те тешке дане. Свака част Русима због тога и народ, који се на такав начин понаша према својој прошлости, мора имати добру будућност.“
„Како руски војници сатима стоје на мразу на Дворском тргу? Дуго сам их гледао. Ниједан од њих није се померио, нити дрхтао. У зору док су чекали да се раздани прсти су се лепили за челик пушака."
А ево шта Зоран каже о руском менталитету:
„На сваком месту где сам био, трудио сам се да оставим део себе. У Србију сам понео успомене на дивне гостопримљиви људе, дивне пределе, уопште нисам осетио да сам био у некој другој земли, имао сам осећај да сам код себе, у својој кући, у свом завичају. Руси су неповерљиви у старту, док им се не свидите, а кад вас заволе, они ће све из куће изнети и вама дати. И то поверење никако не смете да изиграте. Ако једном изиграте то поверење, не можете га стећи други пут, завршили сте.
Мислио сам да сам много видео у Русији, међутим, кад сам погледао на карти, видео сам колико је још много мени остало! Сањам о Камчатки, о Владивостоку, Јакутији, Алтају, о далеким пределима. Списак је бескрајан, као и моја бескрајна захвалност Емиру Кустурици, без којег не би било ове књиге, Анатолију Лисицину, Виктору Тиришкину, Дмитрију Карабчукову, сјајним људима из 'Севмаша'.
Књига „Руски крст“ се може набавити у књижарама Вукотић Медиа у Београду. А у преводу на руски језик изаћи ће догодине.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
