Рај који је био пакао: Соловки у објективу шпанских фотографа

Juan Manuel Castro Prieto / Rafael Trapiello
Како сада изгледа некадашње најстрашније место у Русији?

На Соловецким острвима налази се један од најстаријих и најлепших манастира у Русији. Па ипак, ово место је остало запамћено у историји и као највећи совјетски казнено-поправни логор.

Соловецки логор посебне намене био је један од првих Гулага. Појавио се на овом архипелагу 1923-1933. године, тј. још пре Великог терора.

Двојици шпанских фотографа – Хуану Мануелу Кастру Пријету и Рафаелу Трапјелу – пружила се прилика да упознају ово место када су 2015. године добили пословну понуду од немачког часописа Mare.

Соловки су на њих оставили веома дубок утисак. Хуан и Рафаел су брзо престали да доживљавају ово путовање као обичан посао.

„Соловки су рај који је недавно био прави пакао“, каже Рафаел Трапјело. (На фотографији је смештај радника који рестауришу Соловецки манастир)

Годину дана касније фотографи су поново дошли на архипелаг и истражили га уздуж и попреко. Уједно су се упознали и спријатељили са мештанима.

После путовања су објавили књигу фотографија „Соловки“ коју су овог лета представили на фестивалу PHotoEspaña 2019.

Није им био циљ да направе документарно сведочанство о Соловецким острвима, јер тога већ има довољно. Они у свом есеју покушавају да дочарају атмосферу, дух места где се налази светиња и где се у невероватно лепој природи осећају одјеци ужасне прошлости совјетског казнено-поправног система.

Они су из дана у дан снимали обичну свакодневицу, места где је пре неколико деценија живот изгубило преко седам хиљада људи и где су патиле десетине хиљада робијаша.

Сада овде све врви од живота. Манастир је поново отворен, ради школа, болница и неколико хотела, а број туриста је сваке године све већи.

Ово је најстарији житељ Соловецких острва Николај Донстов. Има 90 година. Он се сећа последњих година рада соловецког логора. Радио је тада као чувар светионика.

На острвима се још увек може наћи много тога што подсећа на страшна времена. Забачени скитови где су направљене бараке, затворени затвори са закованим прозорима...

На ово пристаниште су пристизале барже са робијашима. Овде је 1930. године затворску казну издржавала 71.000 људи, што је највећи број робијаша у историји Соловецког логора.

Када Бело море није оковано у лед, на Соловки се може стићи бродом из Кемија, али већим делом године овде саобраћа само авионска линија из Архангелска – два пута недељно.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“