Метро Москве је прелеп, ма савршен, и Московљани то одлично знају. Али није баш увек и свима удобно у њему. На пример, морате се навићи на одсуство корпи за смеће. И то се баш никоме не допада. „Жваку сваки пут замотам у папирић и ставим је у џеп. А за веће ствари имам ранац. Излазим из метроа и ослобађам се ђубрета“, каже Московљанка Марија.
Ако се питате зашто у метроу нема корпи за смеће одговор је следећи: осободили су их се још седамдесетих година да терористи не би имали где да подмећу бомбе.
Москва нема проблем са храном у супермаркетима, не фале јој ресторани. Али обична, јефтина, укусна и не баш штетна улична храна је велики проблем. Јер скоро да је нема. Постоје ресторани брзе хране на сваком кораку, али као што смо рекли, тражимо нешто корисно. На друштвеној мрежи „ВКонтакте“ можете наћи групе у којима дискутују о укусу шаурме (кавкаски гирос) на овом или оном месту у граду, јер наћи праву храну је заиста тешко.
Мали парадокс: Московљани одавно желе да се Москва претвори у модеран град (што се и догодило), али не подносе свој највећи пословни центар Москва Сити.
Москва Сити има више противника него присталица. Неки не могу да се помире с тим да је због стаклених небодера срушен историјски део града, а други једноставно не воле да виде резултат: „То место нема душу, осећаш се као мрав, као у некој антиутопији. Грозна инфраструктура и навигација. Прави лавиринт. Док стигнеш, паркираш се, схватиш где треба да идеш, смучи ти се живот“, сматра Московљанин Алексеј Аверјанов.
Постоје неке ствари које у метроу нико не може да смисли, и једна од њих су гломазни ранчеви. Не велике путне торбе, не огромне картонске кутије, кофери, курири са коцкастим торбама пуним хране, већ најобичнији ранчеви. „Таква агресија према људима који носе ранац на леђима у московском метроу је нека необјашњива дискриминација. Ако носиш ранац постајеш непријатељ људског рода“, каже Британка Холи Робертс која већ десет година живи у Москви и нервира људе својим ранцем.
Већ десет година Москва говори асфалту збогом и прелази на коцку. Да би после са једне коцке прелазила на другу (ваљда бољу) коцку. То заиста иритира људе. Вечито прекопани тротоари, пешаци који не знају којом стазом да иду. Многи Московљани једноставно не схватају зашто је било тако важно одустати од асфалта.
Понекад заиста настају смешне ситуације. „Ујутро су поставили коцку, увече је скинули. Тајни смисао нико није схватио“, пишу Московљани на форумима и нуде фото-доказе. Власти су пуно пута нудиле објашњење, али то није олакшало кретање пешака.
Непролазна несрећа Московљана. Људи и аутомобила је толико да на улицама једноставно нема места за све, макар и стално градили нове путеве. Скоро су у Москви знатно проширили тротоаре и, наравно, сузили аутомобилске траке. „Зашто се шире тротоари за буквално два човека“, негодовао је Владимир Трјасцинб.
Плаћање паркинга у центру града је такође многе разбеснело (иако је смисао тога раскрчити улице). А вечите битке за паркинг испред зграде у којој станујеш (и бушење гума) су већ класика.
На споменик скулптора Зураба Церетелија на вештачком острву које су Московљани назвали Стрелка многи се нису навикли ни после 20 година. И ево зашто: „Споменик се правио за Њујорк и човек на броду је прво био Кристофор Колумбо, а не цар Петар. Кад је Њујорк одбио понуду, рекавши да му је Кип слободе више него довољан, Колумбу су одсекли главу и ставили му Петрову. Зато руски цар стоји у шпанској одећи 15. века. Прилично ружан споменик замишљен да се разгледа са морских даљина нашао се на обали уске реке“, објашњава Московљанин и архитекта Макс Кучински.
Управо се због таквих возови задржавају. Због таквих машиновођа не може да затвори врата.
„А такви имају и асистенте. То су обично мушкарци који стоје крај врата и ако виде да неко јури да улети у вагон, они му придрже врата. А у један воз улазе две хиљаде људи. И воз који ће доћи кроз неколико секунди такође може да прими толико људи“, говори један машиновођа.
Москву не воле јер није удобна. Често говоре: „Москва није за живот, она је за прављење новца“. И још кажу да на томе имамо да захвалимо солитерима.
„Никако ми не улази у главу зашто се у држави са највећом територијом на свету граде двадесетоспратне зграде, од којих је нормалан свет одустао још седамдесетих година. Људи који живе у таквим зградама нису у стању да успоставе контакт, не познају своје прве комшије. А сама архитектура зна тако да те пригњечи, да се осетиш као мали мрав“, каже Московљанин Булат Мингулов.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
