Док је радила као спортски новинар у иностранству Марина Дмуховска се често нервирала када би чула како странци замишљају Русију: улице препуне паса луталица и полиција која малтретира грађане на сваком ћошку. Једног дана у Салцбургу је упознала аустријског фотографа Георга Малнера који је сањао о томе да путује Транссибирском железницом. Одучили су да заједно крену на путовање и да на поштен и независан начин прикажу живот у Русији. Тако је настао пројекат Место47.
„Нисмо знали какве ћемо људе упознати на путовању”, каже Марина. „Четрдесет прича које смо сакупили током месец дана говоре о нади и безнађу, снази и слабости, дубоком кајању и великом плановима.”
Овај човек је у Новосибирску имао радњу за продају крзна, али једног дана живот му се променио. Када је Владимир Путин постао председник, пријатељи нашег Василија су схватили колико он подсећа на шефа државе. Тада је добио надимак „Путин”.
2015. године Василијева радња је изгорела и он је изгубио сав новац. Преселио се у Москву. „Почео сам да имитирам Путина на Црвеном тргу, зарађујући за живот на рачун своје сличности са председником”, каже он. „Радио сам са Стаљином и постали смо добри пријатељи.”
Василиј сматра да његова сличност са Путином није случајна и осећа да иза тога лежи нека врста мисије. Међутим, овај посао не решава његове финансијске проблеме, мада веома радује кинеске туристе у Москви.
Овде ћете пронаћи комплетну причу на руском и енглеском језику и више фотографија.
Као дете Ана је у Центру за дечје рукотворине научила овај стари занат и он је касније постао њена професија. Мада је ова стара руска вештина била потпуно заборављена 90-их година, недавно је поново стекла популарност и данас се често користи у свету моде.
Међутим, бављење овим лепим и креативним занатом често изазива проблеме са зглобовима и прстима. У стара времена плетиље чипки су често патиле од ових бољки. Ана зато поштује правила која штите њено здравље: не сме се радити више од пет сати дневно уз редовне паузе и физиотерапију. Анини приходи у почетку су били скромни, али данас добро зарађује.
Она подржава концепт патријархалне породице и задовољна је када њен муж са поносом показује њене радове гостима „Оно што се догодило са институцијом породице на Западу и што се све више приближава и нама, веома ми је страно”, каже она.
Овде прочитајте комплетну причу.
Марина и Георг су у Краснојарску упознали Ирину, 60-годишњу алпинисткињу која готово све време проводи на Краснојарским стубовима, у изванредном руском парку природе. Већ 50 година се бави планинарењем. „Када сам имала шест година, моја породица се преселила у Краснојарск и мајка ме је одвела до Стубова. Након тога ме је ретко виђала код куће”, каже Ирина.
Она ради као водич и води рачуна о безбедности туриста, али сама се најчешће пење без конопаца и осваја чак и најзахтевније врхове. На Краснојарском универзитету држи часове пењања и жели да научи студенте како да ослушкују природу и комуницирају са њом.
Овде погледајте читаву причу.
Рудари су се возом враћали кући. Они раде у швајцарској компанији за производњу злата. У вагон-ресторану су уз пиће развезали занимљиву причу о свом животу.
„Како бисте били рудар, морате бити јаки и глупи. Зашто јаки? Јер је то физички посао, морате да искључите мозак и радите, радите, радите. Зашто глупи? Како се не бисте уплашили у мрачном и скученом простору”, каже један од њих. Они признају да је рударски живот немогућ без црног хумора, јер када радите у сталној опасности по живот, морате увек наћи разлог за шалу.
Ови рудари после неколико чашица вотке почињу да рецитују стихове које су учили у школи. Као и многи Руси, воле Јесењина.
Овде ћете пронаћи комплетну причу.
Живот морнара није лак. Андреј има 21 годину, а већ се осећа као да му је 30. Морнаричка школа је велики изазов. Једном је Андреј добио наређење да четири дана стоји на стражи са само четири сата спавања дневно. Осим тога, време које проведете на мору је психички напорно: „Подморница понекад проведе и месец дана под водом и за то време не видите светлост дана.”
Признаје да није нашао љубав свог живота и да је то за њега тешко, јер је стално на служби. Његова бивша девојка је пронашла другог човека док је он био на мору и то је било веома болно. Али Андреј и даље сања о томе да ће пронаћи девојку која ће га подржавати и прихватити његов посао. Веома је поносан на своју професију и кажа да је прави патриота. „Ово је моја земља: волим њена пространства, природу, људе – буквално све”, каже он. „Мој деда је ратовао, а моја прабаба је дала свој живот за ову земљу.”
До целе приче о Андреју преко овог линка.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
