Беле ноћи из прве руке: Шта о спекталуларном природном феномену имају да кажу сами Петербуржани

Сергеј Смирнов/Global Look Press
Чињеница је да у мајским и јунским данима огроман број људи жели да се нађе у овом граду и неизоставно очекује неку магију. Питали смо житеље Санкт Петербурга како они проводе беле ноћи.

У време чаролије познате као беле ноћи, од средине маја до средине јула, северна руска престоница Санкт Петербург нема сна. Реч је о природном феномену када се смркава само на сат времена, а ноћ пре подсећа на сумрак. У том периоду у град се сјати огроман број знатижељних туриста, а и мештани воле да романтизују овај феномен. Шта је то толико привлачно у белим ноћима? Најбоље да о томе говоре сами Петербуржани.

Време романтике

„Ноћ је била чаробна, каква може бити само кад је човек млад, љубазни читаоче“, тако почиње једини сентиментални роман Фјодора Достојевског „Беле ноћи“. Писац који је дуго живео у граду на Неви, први је указао на романтику мајских и јунских недеља и описао како ефемерност појаве утиче на сањалачке природе.

Јунак Достојевског усамљен лута градом, посматра лица, и верује да ће пронаћи пријатеља или пристојну девојку. У једном тренутку угледа женску фигуру поред канала и чује плач. Прилази јој, потом се виђају неколико ноћи и причају о свему, отварају једно другом душу. Међутим, као што вам је вероватно познато, код Достојевског нема срећног краја. Ипак, беле ноћи, вероватно заслугом и руског класика сматрају се једним од најромантичнијих временских раздобља.

Пејзажи и изјаве љубави

Петербуржанка Јулија сваке године у време белих ноћи силази на Неву на Дворском кеју крај моста преко Зимског канала. Она сматра ово место идеалним за гледање заласка сунца на Стрелки Васиљевског острва, а касније и подизање покретног Дворског моста.

„Понесем шал и термос са чајем и посматрам панораму свечаног Петербурга, слушам жубор реке и звуке града. Међутим, једном сам се нехотице нашла у улози сведока просидбе. Верујем да је то добар знак, наговештај лепих промена у личном животу“, каже ова девојка.

Чуда и покретни мостови

Нина се сећа времена када су подизани апсолутно сви мостови у граду и када си само неким чудом могао да се пребациш на другу обалу: „Шта је то гонило моју другарицу у три сата ноћу кући, у пуну собу случајно затечених људи у студентском дому и дан данас не схватам“.

По Нининим речим другарица је притрчала полицијском возилу и повикала: „Чико, колико кошта да се спусте мостови? Штавише отворила је врата и стуштила се на задње седиште и тужно поновила молбу, рекавши да не може да чека и да сутра има испит. Неочекивано, кола су кренула, а полицајци су само рекли „Кад већ треба, значи треба“. Било је прво страшно и претварало се у нешто невероватно. Са кеја су нас пребацили на шлепер. Кормилар нас је буквално хватао за ноге, успут слушајући Олинине захтеве да се држи одређене руте. Запловили смо. На киши и ветру, у сусрет сновима и пријатељима који су спавали или пили, и броду који је био везан уз Петропавловску тврђаву.

Музика и шетње до јутра

Александра признаје да се преселила из Москве у Петербург између осталог и због чудесних белих ноћи. „Никако се не смеју пропустити беле ноћи. Цела година само због њих и постоји. Мрачне локалне зиме и несносне јесење кише могу се поднети само уз помисао на мај и јун“, каже она.

Александра се се сећа како је једном са колегиницом са посла, после радног времена отишла на кеј да се испричају и понела вино. Запричале су се и уопште нису имале утисак да је прошло много времена, када су готово у исти мах обема зазвонили телефони. Били су то успаничени мужеви који су се питали где су им жене нестале. Испоставило се да је већ била поноћ, а да оне то нису ни приметиле, толико је било светло.

Међутим, већина запослених становника града верује да је романтика белих ноћи намењена за студенте и туристе. Рођена Петербуржанка Ала, иначе сентиментална према тим данима, каже да сада врло ретко шета ноћу, и сама је одрасла особа, а и пријатеље је тешко натерати.

„А раније, било је вау. Окупи се друштво, гитара, свирка. Сви весели, раздрагани, идемо у шетњу. У зору први пешаци, поспаним, тешким ходом одлазе на посао, а ти корачаш лагано, уморна, али срећна. Еее...“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“