Долина реке Гизељдон у Северној Осетији путнику може да понуди много више од околних регија. Али већина туриста овамо долази са сасвим одређеним циљем: да види некрополу у близини села Даргавс.
Њене камене гробнице, којих на броју има нешто мање од стотину, служиле су осетским породицама као вечито пребивалиште. Нека тела почивају у ковчезима у облику чамаца, због чега се археолози питају да ли су тамошњи људи веровали да пролазак у подземни свет означава прелазак преко духовне реке. Оближња кула у стању лаганог пропадања уздиже се над пределом и појачава осећање меланхолије.
Мада вам се на први поглед може учинити да је ово савршено место да заборавите на све бриге око COVID-19, посетиоци који дођу с тим циљем заправо нису најсрећније изабрали. Испоставља се да је некропола код Даргавса некада била древни карантин.
Гробнице се на брду налазе одвајкада (тачне временске одреднице нису познате, али неки процењују да су најстарије међу њима подигнуте у 14. и 16. веку) и служе као подсећање на претке данашњих Осетина или Ингуша. Али када је талас заразних болести (највероватније колере) захватио ову област у 18. веку, мештани су за њих нашли још једну намену. С обзиром да је карантин постао питање живота или смрти, богате породице су подизале куће за смештај својих болесника, док су заражени сиромаси одлазили у Даргавс да живе међу гробовима.
Заправо, према легенди и саме гробнице су настале због карантина... као и једне вештичије клетве.
Према тој причи, мушкарци из села су почели да се сукобљавају око лепе жене која се једног дана мистериозно појавила у Даргвасу. Остављали би посао незавршен, проналазили начине да јој се удварају и на крају се међусобно убијали у двобојима. Чак су и старци губили главу када би је видели. Локалне жене, можда из зависти, прогласиле су је за чаробницу, а мушкарци из села су је на крају убили како би били сигурни да ће припасти само Богу.
Међутим, убрзо је долином почела да се шири смртоносна зараза. Сумњали су да је то казна за њихове грехе, јер чак и земља је одбијала да прими мртве. Зато су гробнице подигнуте изнад земље, па их данас можемо видети по оближњим падинама.
Ове грађевине имају ниске отворе налик на прозоре, кроз које су се тела уносила у гробнице. Оболели од колере у 18. веку ове улазе су користили да се склупчају унутра и чекају да им рођаци донесу храну. С обзиром да у то доба није било лекова за многе заразне болести (а камоли вакцина), људи су често живели међу мртвима док им се и сами не би придружили. Испред неких крипти налазе се бунари. Локална легенда каже да ако у њих убаците новчић и он у паду удари о камен, онда постоји велика шанса да су душе људи који су ту закопани отишле у рај. За већину то је био једини излаз.
Зато, ако сте потиштени због карантинских мера у вашем граду, замислите да сте рођени у 18. веку у Осетији. Без дигиталне забаве, без тестова за антитела и без Нетфликса.
Данас људи овде епидемију прихватају сталожено. У долини има мало саобраћаја, посебно с обзиром на смањење туризма, а људи и даље мисле да је вирус „тамо негдеˮ. Можда у Москви или у оближњем Владикавказу. Ретко можете видети маске и људи се и даље рукују приликом сусрета.
Опуштен однос према питању „здравља нацијеˮ само показује да је ова долина већ много пута доживела апокалиптичне догађаје који су дошли и прошли.
Званични назив овог руског региона је Република Северна Осетила –Аланија, при чему је Аланија назив древног царства од којег Осети према веровању потичу. Ислам Сасијев, директор музеја некрополе код Даргавса, каже да је оближња река Кизилка добила име (које на локалном језику значи „црвенˮ)„по бици између снага Аланије и татарско-монголске војске 1395ˮ. Крв је, наиме, обојила реку у црвено, док је поражено царство сведено на територију од неколик долина. Оно је наставило да пролази кроз успоне и падове, борећи се против Отоманске империје, Татара и других освајача све док га у 17. веку није припојила Руска Империја.
Новија историја је Осетији донела нова искушења. Она је подељена између Русије и Грузије када се 90-их година распао Совјетски Савез и различите међуетничке тензије (са Грузијом и суседном Ингушетијом) доводе до инцидената као што је напад на школу у Беслану 2004. године и рат 2008. у којем су учествовале Јужна Осетија, Грузија и Русија. Тензије су често ескалирале и многа села су навикла на повремене епизоде насиља.
Можда због тога Даргавс окупира нашу пажњу: он постаје симбол издржљивости, али и страдања. Ово место ће сигурно преживети још један крај света, као што ћемо ми преживети вирус: промењени, али и спремнији за нови свет.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
