Овај момак је путовао од Москве до Владивостока теретним возовима

Russia beyond; Дмитриј Шиле
Млади сликар из Москве Дмитриј Шиле ниједном није платио возну карту, а пропутовао је 9.259 километара. Носио је само путну торбу са неопходним стварима и камеру.

„Возио сам се у вагону пуном угља када је почело невреме. Лежао сам испод жица под напоном од 27.000 волти. Био сам у великој опасности јер сам лако могао да ’синем’ као муња. По влажном времену је много већи ризик да струја спржи човека у таквим условима“, прича Дмитриј.

Када се помене путовање Транссибирском пругом, о коме маштају како Руси тако и многи туристи из целог света, обично се помисли на дуготрајне медитативне разговоре са сапутницима, на чај у старинским чашама са подметачима и на промицање бескрајних пејзажа. У Дмитријевом случају то је било пре свега тестирање издржљивости и отпорности. Шиле је јео храну из конзерви, дуго се труцкао на ветру у отвореним вагонима, скривао се од полиције... Али зато је његово путовање било још занимљивије.

Од аутостопа до возова

Далеки исток је Дмитрију дуго изгледао као нешто недостижно (као, уосталом, и многим житељима централне Русије). Пре овог подухвата он је аутостопом већ пропутовао цео југ и један део севера Русије.

А сада је хтео да проба нешто ново, нешто потпуно другачије. „Хтео сам да тестирам самога себе. Тако сам и дошао на идеју да теретним возовима запуцам од Москве до Владивостока“, прича Шиле.

Пре него што ће се увући у вагон Дмириј би проучио његову конструкцију и саставио сопствена правила безбедности. Он наглашава да је оваква врста туризма веома опасна и не препоручује такав подухват неприпремљеним особама.

„Књига ’The Road’ Џека Лондона инспирисала ме је да се први пут провозам у теретном вагону“, прича Шиле. „То је моћна аутобиографија у којој има много невероватних детаља о пишчевом животу. Пре него што се остварио као писац аутор је безбрижно скитао по Сједињеним Америчким Државама и велики део пута превалио на теретним возовима. А ја такође обожавам возове. Као дете сам маштао да постанем машиновођа“.

Путовање у време пандемије

Дима је на своје велико путовање кренуо у мају 2020. године, у време док су многа ограничења због корона вируса још увек била на снази. Путнички возови нису саобраћали на већини линија, читави региони су били затворени због карантина, али су теретни возови саобраћали практично без икаквих измена.

Наравно, не може се рећи да је таква врста путовања легална. Једном је полиција у Иркутску зауставила Дмитрија када га је приметио радник на железничкој станици. Додуше, полицајци су му само написали новчану казну и пустили га, те је он наставио пут.

Током путовања ниједном није доживео ситуацију у којој би неко испољио агресију према њему. Вожња у теретним возовима је карактеристична између осталог и по томе што су контакти са људима сведени на минимум.

„Чак сам и ја као интроверт радо тражио било какво друштво кад сиђем са теретног воза“, прича Шиле. За разлику од аутостопа, у теретном вагону човек нема с ким да поразговара. Поред тога, понекад је морао и по неколико дана да проведе у шатору док чека одговарајући теретни воз.

Уштеда

Дмитриј каже да је за два месеца путовања потрошио око 15.000 рубаља (око 200 долара). Отприлике месец дана је провео у вожњи и исто толико у успутним градовима. Живео је углавном у шатору. Понекад је у већим градовима изнајмљивао собу у хостелу.

У прво време је носио храну са собом, а затим је почео да је купује на лицу места. Углавном су то били полуфабрикати. Током путовања је зарађивао новац као фрилансер – продавао је своја уметничка дела.

Дима истиче да се у путу ниједном није разболео, иако је као дете био болешљив. Поред тога, ниједном није осетио усамљеност. Како сам каже, путовање му је помогло да боље упозна Русију и да је још више заволи.

„Нема сумње да је то било жешће искуство, али све треба да има и златну средину. Глупо је учаурити се и стално радити једно исто. Ја сам кренуо на тај пут да бих проверио своју издржљивост, да бих доживео нове утиске и изашао из стваралачке стагнације. И тај задатак сам успешно обавио. Сада треба ићи даље и пробати нешто ново. На пример, путовати теретним авионима“, смеје се Шиле.

Вишемесечно путовање је завршено у августу 2020. године у Владивостоку. У путу Дмитриј практично није сликао, изузев што је угљем цртао натписе у вагонима. Али је зато успео да „ресетује“ свој стваралачки потенцијал, јер у се појавиле нове представе и форме, каже он.

„Сматрам да сваки човек бар једном у животу треба да пропутује земљом у којој је рођен. Да и не говоримо о томе да треба посетити и друга места наше огромне земаљске кугле. То доприноси формирању потпуније слике о овоме свету“, закључује Дима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“