Какве све сулуде ситуације живот приређује становницима удаљених места у Русији

Максим Блинов/Sputnik
У највећој земљи на свету нису свима допале дестинације за живот на којима се лако може напунити горивом аутомобил или скинути фотографија са интернета.

Четрнаест сати на коњу и трактору да се изађе на испит

Каћа Готовцева рођена је и одрасла у селу Дигдал у Јакутији, које је од најближег рејонског центра удаљено 125 километара. Јединствени државни испит из страног језика она је могла само ту да полаже, што јој је створило силне непријатности. Сваког пролећа поплаве толико разлокају пут који до тамо води да га готово и нема. Али Каћа се није дала зауставити. Она је морала да дође до суседног села на коњу, а потом до најближег села трактором, након чега је тек могла да користи аутомобил.

Традиционална прослава завршетка школске године „Последње звоно“ била је организована 18. маја. И док су се други спремали за матуру, Каћа је оседлала коња и кренула на полагање испита.

„Нисмо још били ни изашли из села, када је мој Орлик нешто нањушио или се нечега уплашио и касом се муњевито устремио у правцу шуме, пропео се на задње ноге и неколико пута покушао да ме збаци са себе. А затим скочио у непроходну шуму са осушеним гранама и жбуњем. Ја сам успела да бацим поглед ка оцу у нади да ће ме спасти од полуделог коња. Али он је лако успаничен стајао као укопан јер би само горе направио ако би се умешао.“

Каћа је тада изгребала лице, ружичаста бејзбол капа јој је спала, а из носа потекла крв. Али она је још чвршће стегла узде и коњ се убрзо примирио. Наредних седам сати пута прошли су мирно.

Поплава у њеном селу

На идућој деоници пута чекао их је већ трактор са приколицом у којој су седели ученици који су као и она ишли да полажу испит. Стигавши до наредног села ту је и преноћила, а ујутру кренула на полагање испита колима.

„Наставници који су били у шоку желели су да чују моју причу, а ја сам збуњена седела испред тањира са пиреом и ћуфтама“, испричала је она.

Бензин једанпут годишње и како да те не поједу дивље звери

У најсевернијем селу у Русији Диксон већи део године је изузетно хладно. Овде је чак и лети просечна температура 5,5 степени Целзијуса. Зими се жива у термометру спусти 48 степени испод нуле, док се у јуну још увек користе возила за кретање по снегу. Међутим, то ни у ком случају не представља једини проблем.

Село је толико одсечено од остатка Русије, да се прилика да се наручи бензин указује само једно годишње, у време пловидбе. Тада те одвезу његовим бродом до најближе пумпе око 500 километара, али путева нема.

„Овде су приватна возила права реткост. Људи углавном имају моторне санке и моторне чамце. У време пловидбе наручујемо од једне до две тоне бензина. То је довољно за годину дана“, објаснио је житељ овог села Александар Анисимов.

У Диксону имају муке и са интернетом, јер је много слаб. Како би се скинуло неколико фотографија, потребно је сат и по до два времена.

А највећа опасност у селу су дивље животиње. Локална полиција је задужена да чува мештане, зато у Диксону нема криминала.

„Овде има и вукова и медведа. Могу изненада да се појаве иза куће или изађу из куће“, каже житељ Михаил Дегтјарев. У Диксону су свуда редом излепљена објаве с упозорењем да се медведи не хране и не фотографише са њима (ако се случајно нађу заинтересовани).

Телефон на крову

Кусур је најнеприступачније село у Дагестану. Налази се високо у планинама, а са равницом је повезано једним јединим путем. Лети се у селу борави у седам-осам кућа, а зими они који могу настоје да оду, јер само до најближе продавнице у суседном селу Џиних треба прећи на скијама залеђеном реком преко 20 километара.

А од цивилизацијских достигнућа у селу постоји само телефонска говорница. Додуше, житељи Кусура имају и мобилне телефоне, али веза се може успоставити само код једне куће, на брду, и само код зида који гледа у правцу торња мобилног оператера. Телефон се качи на зид на металну плочу са кукама, ручне израде, на месту где се сигнал најбоље може ухватити, и пажљиво бира број не скидајући мобилни телефон са носача. Током дана на клупи поред плоче направи се велики ред.

Интернет на пољани и номади са квадрикоптерима

На почетку пандемије новог вируса корона живот у неким забаченим местима у Русији личио је на компјутерску игрицу. Ђаци из села Прикамје, удаљеног 1200 километара од Москве, били су принуђени да сатима седе на крововима кућа како би се прикачили на нет.

„Пењем се на кров како би послао домаћи задатак и преузео фајлове. Стојим по сат времена. Ако се прекине, мора све поново да се скида“, каже Амина Казаринова.

У Башкирији у селу Кулметово ђаци се каче на интернет на путу усред пољане. У ту сврху, како објашњавају мештани, треба доћи колима. У ауту по четири особе раде домаће задатке, неко на телефону, неко помоћу ноутбука.

Истовремено, узгајивачи јелена у Јакутији уживају у новим могућностима, јер њихове јелене сада чувају квадрикоптери. Изгубљене животиње је сада много лакше тражити.

„Користимо квадрикоптере на местима на којима је шума густа. Јелени се боје квадрикоптера само када брзо лете, тада их њихов звук иритира. Међутим, када круже у месту нема проблема“, каже одгајивач јелена Сергеј Лаптандер.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“