Шта значи живети у највећој земљи на свету?

Legion Media
Сваки дан преваљивати десетине километара до посла или школе, сатима путовати до места где има домета и трошити баснословне суме новца на летове „у локалу“ – то значи живети у земљи која се простире на 17,1 милион квадратних километара са преко 50% ненастањене територије.

Свакодневица у великим градовима Русије, нарочито у њеном западном делу, не разликује се много од живота у Европи или САД. Али ако се нађете у неком сибирском селу или на руском Далеком истоку, бићете веома изненађени када схватите на какве све потешкоће наилазе тамошњи становници током свог живота.

Дуго штедети за путовање Русијом

Насеље Черски

Аеродром у малом поларном насељу Черски на североистоку Јакутије (2.500 становника) састоји се од писте и мале бетонске зграде на спрат, налик на кутију, са дограђеним дречаво плавим ћошкастим објектом у центру. У чекаоницу не може да стане ни педесетак људи, овдашњи кафе-бар не ради редовно, а бежични интернет се појавио тек 2020. године.

У „бетонској кутији“ никад нема гужве, не зато што људи нису заинтересовани за путовања, него зато што лет до најближег града Јакутска (у истом региону, удаљеног 2.500 км) без повратне карте кошта 35.000-40.000 рубаља (452-517 долара). Авионска карта у једном правцу од Москве до Јакутска (8.200 км) може се купити за 10.000 рубаља (129 долара), а до Владивостока (9.000 км) за 13.000 рубаља (168 долара), и то по фиксираним ценама које дотира држава и које се не мењају током године, али је број таквих места ограничен.

„Рибарско село“ („Рыбацкая деревня“), Рјазањска област.

„Последњи пут сам са породицом путовала на одмор пре годину дана. Били смо у Геленџику (бања на југу Русије). Карта у једном правцу за једну особу је коштала 100.000 рубаља (1.300 долара), а моја плата је неколико пута мања“, прича службеница у локалној администрацији Карина Хан-Чи-Ик. Карина би путовала чешће, али по закону послодавац свим становницима насеља плаћа само један лет у две године, а она сама не би могла да уштеди за карту.

Викторија Слепцова, која такође живи овде, има мању плату и не може да приушти себи смештај у неком руском одмаралишту. Зато одмор проводи у Јакутску.

Насеље Диксон. Најсеверније насеље у Русији налази се у Тајмирском Долгано-Ненецком аутономном округу Краснојарског краја.

„Јужни хотели су за мене прескупи, нарочито лети. А ни авиони нису удобни. За 4 сата лета дају само воду и слане грицкалице“, жали се Слепцова.

Истини за вољу, ни многи Московљани немају финансијске могућности да путују Русијом. Поједине дестинације су недоступне чак и људима који доста улажу у путовања. Наталија Попова, ауторка блога о путовањима, за пет година је обишла 43 стране земље и 23 региона Русије (а има их 85).

„Најлепша места у Русији – Бајкал, Камчатка и Сахалин – толико су скупа да ја засада то не могу себи да приуштим“, каже Попова.

Преваљивати велика растојања до школе

Село Пахталка у Вологодској области.

„Сања, држи се!“, виче жена док снима на телефон мушкарца који из чамца пробија лед ашовом како би могао да доплови до друге обале. Тако Леонид Хватов из села Пахталка у Вологодској области (257 км од Москве) свакодневно испраћа двојицу синова до најближе школе. Најпре чамцем преко реке, затим 2 км пешке кроз поље. Локална власт нема новца да направи мост, а школски аутобус не саобраћа јер ту не постоји пут.

„У пролеће и јесен деца газе кроз блато до појаса, а зими често кроз снег до појаса, јер такозвани пут пролази кроз поље. <...> Два пута дневно деца прелазе реку. Зими преко леда, а у јесен и пролеће ја или моја супруга их превозимо чамцем“, рекао је Леонид Хватов локалном листу NewsVo.

Могло би се рећи да су сличне ситуације у Русији правило, а не изузетак. Сваке јесени и сваког пролећа деца из неког руског насеља не могу да дођу до школе. Свакога дана медији говоре о томе. На пример, за време пролећне пандемије корона вируса учитељица Светлана Дементјева из Курске области (524 км од Москве) пешачила је по 7-8 километара да однесе домаће задатке деци која су била у изолацији, а немају приступ интернету.

Живети без домета и интернета

Село Црвено брдо (Красная гора).

Данас је довољно пар „кликова“ да човек пошаље поруку пријатељу, да пронађе потребну информацију или погледа филм. Али за тих пар кликова 43-годишњи Александар Гурјев из села Бољшије Саники у Хабаровском крају (8.900 км од Москве), које има 400 становника, морао је да превали велики пут.

Сваки пут кад је Гурјев хтео да потражи нешто на интернету, он је морао да се обуче, седне у ауто и пређе око 700 километара (8-12 сати вожње) до најближег града Хабаровска. Тако је било све до јесени 2020. године када је интернет стигао и у његово село.

Насеље Бољшие Саники (Большие Санники), Хабаровски крај.

„Нисам ја био много везан за интернет, али ми је сметало што као други грађани Русије не могу преко интернета да се пријавим за лекарски преглед. Код куће сам се досађивао, ловио рибу и брао печурке, а комшије су тражиле утеху у алкохолу. Сад бар могу да проводим време на ВК (популарна руска друштвена мрежа – ред.)“, прича Гурјев.

Мобилну везу и интернет у 2019. години није имало преко 25.000 руских насеља са 100-250 становника. Засада није познато у којој мери је тај број смањен током 2020. године.

Одлазити у иностранство чешће него у Москву

Калињинград

За житеље Калињинграда је било уобичајено да седну у ауто и скокну до Пољске или Немачке, онако, чисто да се провозају, или у шопинг. Тако је проводила своје викенде Јекатерина Синељшчикова (један од аутора текстова на порталу Russia Beyond) док је живела у Калињинграду.

По њеним речима, лакше је и једноставније било отићи у Европу него у Москву. И сви су ишли у Европу на новогодишње празнике или на одмор. Нарочито су биле популарне кратке дводневне или тродневне туре по европским замковима и аква-парковима. Али и поред тога, многи су, како каже Јекатерина, желели да се преселе из провинцијског града у Москву, иако су толико близу Европе.

Бивши гњурац на спасилачким бродовима, 55-годишњи Дмитриј Чалов, живи у Владивостоку. Он је такође већи део свог живота провео у разним градовима Кине и Јапана. Први пут је отишао у Кину 1995. године. Тада је радио као обичан морнар, вукао је тегљачем бродове на продају у Кину и Јапан.

Владивосток

„Тада сам имао 30 година. Никада нисам видео толике градове. Нас (морнаре) је највише привлачила тржна улица дугачка да ли седам, да ли седамнаест километара. Сва она роба, сви они кафе-барови са жабама и змијама на продају, и сва она техника – све је то за нас било као из космоса“, сећа се Чалов.

Касније је почео сваке године да одлази на одмор у Кину, Јапан, Вијетнам и на Тајланд, јер му путовање плаћа држава пошто је радио у спасилачкој служби.

„Имамо овде море, природу и иностранство које нам је ближе од главног града. А Москва... Шта је Москва? Гомила камена, ништа друго“, каже Чалов.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“