Локални становници кажу да су највећа вредност Салехарда његови људи и природа. Овај град усред бескрајне тундре један је од ретких на Крајњем северу Русије, где је упркос суровој клими становништво сваке године све бројније. Питали смо становнике Салехарда зашто им се живот у суровим условима толико допада.
Андреј Сироватски је у локалној компанији, која становнике града снабдева електричном енергијом, задужен за односе са јавношћу. У Салехард се доселио 2016. године из Краснодарског краја, најтоплијег региона у Русији. „Овде имам рођаке, више пута сам био на Јамалском полуострву и знао сам где долазимˮ, каже Андреј. „Овде су ми се нудили идеални услови што се тиче посла и плате.ˮ
Салехард је административни центар Јамало-Ненецког аутономног округа и трећи град по величини у региону. Највећи градови су Нови Уренгој и Нојабрск, који имају преко сто хиљада становника. Већина њих ради у сектору нафте и гаса (на Јамалском полуострву се производи око 80% руског гаса), док се становници Салехарда са 50 хиљада становника баве узгојем ирваса (у граду око 10% становништва чине староседелачки народи: Ненци, Ханти, Коми-Зирјани), риболовом и раде у сфери услуга. Салехард притом већ дуго спада међу руске градове са највишим примањима захваљујући додацима који се примају за живот у суровој клими и удаљеним крајевима (у октобру 2020. био је на трећем месту после Москве и Јужно-Сахалинска). Такође постоје и одређене олакшице: на пример, овде одмор траје 55 дана уместо уобичајених 28, примењује се ранији одлазак у пензију, а регион обезбеђује и плаћено пресељење.
„У Салехарду се све убрзано развија, мере социјалне помоћи су задовољавајућеˮ, каже Андреј. „Приметио сам да млади одавде одлазе на школовање, а кад се врате са собом доводе друге људе.ˮ
Мада је прво насеље на овом месту – Обдорска тврђава – основано још у 16. веку, Салехард је подигнут у совјетско доба, када се већ водило рачуна о условима северне климе. То значи да зграде стоје на стубовима, како би се сачувао вечити лед, а притом међу њима практично нема сивих, суморних фасада, с обзиром да су архитекте покушале да бојама надокнаде недостатак Сунчеве светлости и бујног растиња. Последњих година у Салехард су почели да пристижу млади уметници који зграде украшавају бајковитим муралима са ледоломцима, лисицама и ирвасима. Осим тога, на територији града се могу видети чак и борови. Њих су посадили млади стручњаци који су 60-их година дошли да населе Крајњи север. Дрвеће се одлично адаптирало на услове у тундри, што је иначе веома ретко.
Једна од омиљених знаменитости града је мамут Митја висок 10 метара на обали реке Об, направљен 2004. године. Митју ретко можете видети „гологˮ, јер поводом сваког празника за њега праве неки занимљив костим. Поводом Светског првенства у фудбалу носио је шал навијача, а кад је почела пандемија заштитну маску. За Нову годину постаје Деда Мраз.
„У суштини, једини минус за људе овде је минус на термометру. Не може свако да поднесе тако ниске температуре, али мени се оваква клима чак допадаˮ, каже Андреј. „На југу сам теже подносио влагу, а ево овде је већ месец дана температура -40, и зато ми се на -25 чини да није тако хладно.ˮ
Зиме су овде заиста тешке: -30 до -50 и густа магла, при чему хладноћа може да траје од јесени до пролећа, попуштајући тек крајем маја. Чак и јуну се може десити да на путевима има снега, мада неки мештани сматрају да су раније зиме биле још суровије.
„Данас је град сваке године све лепши, клима се променила, чак и зиме су блаже. Чак и на -50 без ветра није тако хладноˮ, каже Надежда Терентјева. Она је рођена у породици гонича ирваса у суседном граду Лабитнанга, а у Салехарду живи од 1984. године. Како каже Надежда, њој је много теже да лети подноси врућину у граду.
Салехард је једини град на свету који се налази тачно на поларнику, на 66 степени 33 минута и 39 секунди северне географске ширине, на шта указује обележје „66. паралелаˮ.
То значи да у граду постоји поларни дан, када сунце не залази (траје читавог јуна), као и непотпуне поларне ноћи (сунце се, истина, појављује изнад хоризонта, али и даље влада мрак).
„Пуно сам читала о томе пре пресељења, али то ми је слабо помоглоˮ, каже Марија Федченкова. „Прва два месеца непрекидно ми се спавало.ˮ Марија је неонатални реаниматолог, она лечи новорођенчад. На Крајњем Северу први пут се нашла крајем 2019. године. После интензивног рада у болници у Калуги (централна Русија) тражила је неко мирније место. Салехард је такав. Хладноћа је није уплашила: помажу јој добар термо-веш и „ваљенкеˮ, најтоплија обућа од пустоване вуне.
Према Маријиним речима, најтеже јој је било да се навикне управо на поларни дан и ноћ. „Спасаваоˮ ју је распоред на послу. Дешавало се да у болници мора да проведе дан и по, „зато није било много важно шта је напољуˮ, каже Марија.
Други проблем са којим се суочила су цене намирница. „Дешава се да парадајз који кошта 500 рубаља (6,5 долара) буде полусмрзнут или безукусанˮ, каже Марија. Цене су овде трипут више него у централној Русији, а све због удаљености града од других насеља и федералних путева. У граду се налази само аеродром, а до најближе железничке станице у граду Лабитнанга мора се прећи на другу обалу реке Об. Лети трајектом, а зими преко леда. Мост још није подигнут због тога што је корито реке веома нестабилно. Крајем 2020. године отворен је пут дуг 344 километра до града Надин који функционише током целе године и у Салехарду су се по први пут појавиле продавнице великих трговинских ланаца.
У оквиру свог посла Марија до пацијената у округу одлази у санитарној авијацији. Посећује и номаде који живе у тундри. „Хладноћа је овде била давно пре људиˮ, каже Марија. „Хтела сам да стекнем вештине које ће ми помоћи да живим у тешким условима, да нађем мудрост и ојачам. Допадају ми се моји доживљају на овом месту.ˮ
Романтика Крајњег севера сваке године привлачи велики број туриста. 2019 године, пре пандемије, од 200 хиљада гостију скоро 9 хиљада су били странци. Многи долазе на највећи празник: Дан узгајивача ирваса, јер Јамал није само главни регион Русије када се ради о производњи нафте и гаса, него и центар узгоја ирваса. На 550 хиљада људи има преко 700 хиљада ирваса.
Сваког пролећа номади долазе у Салехард на лепо окићеним запрегама које вуку ирваси и увесељавају туристе. У граду се на овај дан одржавају такмичења у традиционалним спортовима, припремају се традиционална јела као што су „строгањинаˮ (сирово смрзнуто танко нарезано рибље месо) и месо ирваса. Сви заинтересовани имају прилику да се возе у запрегама или на моторним санкама. Туристи могу са номадима да оду у тундру и бораве у њиховој кући (чум), као и да се опробају у животу гонича ирваса.
Ако туриста има среће, у самом Салехарду може да види ретке природне појаве. На пример, поларну светлост или ефекат хало, када се на небу истовремено појављују три сунца.
Многи гости посећују град како би видели остатке нереализованог пројекта Трансполарне магистрале („Пројекат 501ˮ). Њу су саградили затвореници поправно-радног логора који се налазио у околини Салехарда 1949-1954.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
