Јакутија је највећи регион Русије. Пет пута је већа од Француске, на пример. Градови и села овог региона удаљени су једни од других и по 1.500-2.000 километара. Овде се налази најхладније место на свету, где снег може пасти и у јуну а зими се температура спушта испод -50 степени Целзијуса. О јакутским мразевима и свирепим јакутским комарцима испредају се легенде и праве интернет мимови. Да бисте из Москве стигли до Јакутије треба да превалите преко 8.000 километара.
„Тешко да ће овамо доћи туриста који је навикао на комфор и лагодност. У Јакутију долазе само љубитељи егзотике“, каже Алексеј Васиљев, самоуки фотограф који је рођен и живи у Јакутску. Он је 2016. године ушао у финале међународног такмичења LensCulture Street Photography, и од тада његове фотографије објављује National Geographic и многа руска издања. За њега кажу да је „ушао у историју Јакутије“.
Васиљев снима Јакутију већ неколико протеклих година и то у различита годишња доба. На његовим сликама су забележене и залеђена предграђа, и јарко осветљене тезге између мрачних панелних вишеспратница, жене у народној ношњи, деца и омладина на импровизованим игралиштима... Другим речима, обична јакутска стварност.
Говорећи о Јакутији Васиљев често понавља да она може постати туристичка дестинација тек за 20 година. Засада је мало оних који се одваже на тако далек пут ради колорита, а и њих привлаче управо екстремни услови и неприступачност.
„Људи овамо најчеће не долазе по највећој хладноћи, тј. у децембру и јануару, него у марту када је температура негде око -30 степени Целзијуса. Њима је и то хладно, а за нас је то скоро пролеће. Бојим се само да ћемо ми једнога дана престати да будемо најхладније место на свету“, каже он.
Прошле године су у Јакутију долазили новинари, научници и еколози из целе Русије. Тада су Сибир и Јакутију захватиле енормне врућине, шумски пожари и најезде великих свилених буба. Научници кажу да се овде ваздух загрева скоро три пута брже него у просеку на планети.
Васиљев фотографише свој завичај без улепшавања. Он је уверен да није тако тешко фотографисати обичног човека.
Јакути нису посебно осећајни, али су зато изузетно ревности када је реч о очувању свог националног идентитета. По том питању су они на првом месту међу аутохтоним народима Русије. „Не знаш јакутски језик? Какав се онда ти Јакут!?“, и све у том духу. Јакути имају чак и сопствену Нову годину. Она се обележава у лето и зове се Исиах. Уместо шампањца пију кумис (ферментисани напитак од кобиљег млека), а уместо јелке имају свештени стуб „серге“. У совјетско доба је он био забрањен, а сада сви једва чекају да обуку народну ношњу.
У локалним биоскопима се приказује више јакутских него било којих других филмова. Они су на јакутском језику са руским титловима. Васиљев је овом феномену посветио фото-пројекат „Сахавуд“. Девет месеци је провео на местима где се снимају ти филмови и пре доласка на сваку нову локацију филмаџије су „храниле“ земљу или ватру да им се посрећи. Јакути исповедају тенгризам. Другим речима, они су пагани.
„Овде код нас влада посебна атмосфера и нама је много стало до ње. То је, чини ми се, зато што осећамо да нисмо заштићени од ’великог’ света и од природе, а треба нам да се ослањамо на нешто како бисмо били јачи. А на шта да се ослонимо? На нашу културу, на традиције, на наш филм. Кроз филмове ми упознајемо сами себе јер филмови одражавају јакутске идеје и представе о животу“.
Алексеј се још пре пандемије запослио као достављач да би имао додатни извор прихода, јер он фотографише само у оквиру пројеката, и то не сваки дан. А онда је открио да је јакутска самобитност присутна чак и у улазима вишеспратница које су станари почели да уређују као станове. На улазу каче тепихе на зид, постављају саксије са цвећем и меке старе фотеље.
„Понекад наиђем на такав експонат! То није улаз у зграду него обданиште. Зидови су украшени дечијим цртежима, ту су и полице са књигама и некакви дивани. То изгледа врло симпатично, а почело је недавно. Није увек тако било. Раније је увек било прљаво, а сада у људима расте некаква самосвест, некаква грађанска позиција. Њима је већ важно да не буде лепо само у стану него и изван њега.
Васиљев каже да Јакутију фотографише зато што му је то згодно, јер му је она увек ту и пројекат може да траје унедоглед. Али за све ово време није успео чак ни да је обиђе у целини. Јакутија је сувише велика. Њен север је за фотографа прави рај. Додуше, ако му се пружи прилика да посети и друге крајеве, он ће то обавезно учинити.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
