Усред короне: ЕКСТРЕМНА авантура човека који је залеђени Сибир освојио на бициклу

facebook.com/LorenzoBaroneBlog
Померио је границе могућег тако што је прешао Сибир усред зиме на бициклу. Овај екстремни изазов себи је поставио 23-годишњи Италијан Лоренцо Бароне, који је прешао преко 2.000 километара најхладнијим путевима на свету, где температура пада испод -50°C.

Напустио је Магадан на бициклу средином јануара 2020. године, а у Јакутск стигао 52 дана касније, после путовања које је извео потпуно сам, прошавши кроз једно од најхладнијих места на Земљи: Ојмјакон.

Шатор, плински решо, душек и врећа за спавање: то је опрема коју је Лоренцо натоварио на свој челични бицикл и која му је омогућила да проведе дуге ноћи на отвореном, окружен снегом и непрегледном пустаром.

„Понекад би ми неко понудио смештај, али углавном сам спавао у шатору“, каже Лоренцо, кога смо успели да добијемо телефоном за време његовог боравка у Покровску, граду у близини Јакутска. Одатле је почела друга фаза његовог дугог путовања у децембру 2020. године, после паузе од неколико месеци. Циљ му је да пређе још 2.700 km на путу до села Јурјунг Хаја, крећући се најсевернијим путевима на свету.

Наиме, дошло је до неочекиване промене планова, јер због затварања граница услед пандемије вируса корона није могао да се врати у Италију. То је још једна авантура усред авантуре, још тежа него претходна због тога што је имао само неколико сати сунчеве светлости зими и скоро једнаку температуру дању и ноћу која је понекад падала на -55°C.

„Када возите бицикл по таквој хладноћи, морате бити 100% концентрисани. Ваша пажња мора бити усмерена на добро дисање и морате константно проверавати осетљивост носа и прстију на ногама и рукама“, објашњава Лоренцо.

„У почетку моје авантуре спавао сам 6-7 сати, будио се еуфоричан и узбуђен због мог путовања и полазио у зору, око 4-5 ујутро; а увече бих поставио шатор пре него што се поново смрачи. Али како су недеље пролазиле постајао сам уморнији и престао сам толико да журим. Када се ујутро пробудим, све моје ствари су покривене ледом који се формира услед дисања.“

Како би се изборио са тако екстремним температурама, Лоренцо носи опрему за алпинисте: специјалну обућу која наводно може да вас заштити од -73°C („мада сам на -45°C почео да осећам хладноћу у малом прсту“, смеје се он), термо-мајицу, термо-дуксерицу и две веома отпорне јакне. „Суштина је у томе да избегнем знојење и да ми одећа остане сува: пртљаг је минималан и имам само једну пресвлаку.“

На путовању самоћу понекад прекине случајан сусрет са мештанима. „У Русији сам срео веома љубазне и гостољубиве људе, од возача камиона који би ми понудили кафу па до аутомобила који се заустављају како би ми дали торбу пуну чоколада или хлеба“, каже он. „На ноћење ме је примио један човек који на крају није желео да одем, јер је сматрао да је превише хладно. Била је средина јануара са температуром од -45°C. Рекао сам му да ми је предуго да чекам до пролећа како бих наставио путовање!“

За превазилажење језичке баријере користи гестове и технологију: „Даунлодовао сам офлајн апликацију за превођење: кад откуцам нешто, она то преведе. Није савршена, али ми омогућава да се разумемо.“

Који је био најтежи тренутак путовања? Када је схватио да маска за лице коју је већ користио на претходном путовању у Лапландији, на температурама од -30°C, неће задржати сибирску хладноћу. „Добио сам смрзотине на носу“, присећа се он. „Потпуно сам изгубио осетљивост: могао сам да забијем ексер у нос и ништа не бих осетио.“ Проблем је решио успут захваљујући својој сналажљивости и маштовитости која му помаже на свим путовањима (за три године је обишао 43 земље): „Са модификацијама које сам начинио на маски, сад могу да је користим на температурама испод -50°C баз замагљивања и смрзавања. Тако мали детаљ ми је променио живот“, пише он на свом блогу, показујући модификовану маску.

„Током ноћи температура пада до -25°C“, записао је средином марта. „Сада је ово трка са временом: имам око месец дана да стигнем до Јурјунг-Хаје пре него што залеђена река коју треба да пређем постане небезбедна. Људи које сам срео упозорили су ме на присуство великог броја вукова на путу после Мирног, као и да се крајем марта буде медведи из зимског сна. Јакутија је дивља земља и овде је у току промена у природи.“ Током ноћи везује канап са црвеним заставицама око свог шатора како би вукове држао на дистанци.

27. марта је додао: „Данас сам завршио деоницу дугу 414 километара без насељених места и стигао у Удачни. Неочекивано, док сам пролазио кроз мало пусто насеље са напуштеним совјетским зградама и сломљеним прозорима чуо сам да ме неко дозива. Најпре нисам могао ни да видим ко је то, али онда ми се један човек прикључио на путу и објаснио да се ту налази компанија за производњу гаса у којој он ради заједно са другим људима и позвао ме да тамо преспавам. Последњих 5 дана тишина је фактички била једино моје друштво. Прешао сам 1.759 километара и остало ми је нешто више од хиљаду до финиша, али, као што сам већ споменуо, најтежи део пута је управо почео.“

А онима који га називају екстремним бициклистом Лоренцо одговара: „Ја нисам екстремни бициклиста; ако нешто желим да урадим, ја то просто  урадим. Или бар покушам.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“