Како су канадски и британски истраживачи на најнеприступачнијој тачки Антарктика пронашли Лењина

Објекат   

Неколико деценија раније, 14. децембра 1958. године, совјетска експедиција под вођством Јевгенија Толтикова стигла је на такозвану „тачку неприступачности“ на Антарктику. Термин се односи на тачку на континенту која је из свих праваца најудаљенија од мора. То је центар замишљеног круга који се може нацртати са максималним пречником, а да се притом не додирне обала. Тачка неприступачности је зато најудаљенија тачка на континенту од било које обале и тако тачка до које је најтеже стићи, посебно на ненасељеном континенту као што је Антарктик.

Yevgeny Tolstikov/TASS

Совјетска експедиција до „тачке неприступачности“ 1958. године била је одговор СССР-а на поларну станицу Амундсен-Скот коју су Американци подигли на Јужном полу две године раније (1956). Како би поставила противтежу америчком успеху совјетска трећа експедиција на Антарктик, коју је чинило 18 научника, стигла је на гусеничним тегљачима на најтеже приступачно место на контитенту.

Међу осталом опремом совјетски тим је са собом носио преносни расклопљен објекат од 24 метара квадратних. Он је поседовао електричну пећ и уљану пећ, генератор и радио. Али, што је најважније, испоставило се да је тим понео и Лењинову бисту коју су истраживачи сместили на врх објекта постављеног на тачку највеће неприступачности. 

Yevgeny Tolstikov/TASS

Совјетска експедиција је имала приличне резерве хране и горива, али је станицу напустила 12 дана касније, остављајући објекат, намирнице и Лењинову бисту како би свима онима који се одваже да крену у освајање најтеже доступне тачке на планети пружила склониште и помоћ. Совјети су такође оставили поруку у којој позивају будуће посетиоце да слободно користе објекат и намирнице. 

Деценијама касније Лењинова биста ће постати предмет шале и забаве за све оне који успеју да стигну на најтеже доступне тачке континента.

Померени Лењин

Осим што се ради о најудаљенијем месту на овом суровом континенту, „тачка неприступачности“ на Антарктику такође се налази 3.700 метара изнад нивоа мора. То појачава сурове услове на овом забаченом месту: просечна температура током читаве године је невероватних -58.2°C.

Л.И. Дубровин, В.Н. Петров "Научные станции в Антарктике", Гидрометеоиздат, 1967

Тешки услови су значили да совјетски објекат истраживачи неће посећивати толико често. Ипак, понеко би ипак навратио.

1964. године група америчких истраживача стигла је на најнеприступачнију тачку на континенту у оквиру експедиције преко Земље краљице Мауд. Након што су пронашли совјетски објекат са Лењиновом бистом на врху Американци су наводно померили Лењинову бисту тако што су је окренули према Вашингтону уместо према Москви.

Наредни пут људи су посетили објекат 1967. године, када је још једна совјетска експедиција стигла на антарктичку тачку неприступачности, три године након што су Американци наводно померили бисту. После тога људска нога није крочила на ово смрзнуто тло читавих 40 година.

Olav Orheim/Norwegian Polar Institute

N2i

У јануару 2007. године тим канадских и британских истраживача, укључујући Канађанина Пола Ландрија и Британце Руперта Лонгсдона, Рорија Свита и Хенрија Коксона, одважио се још једном да крене до најнеприступачније тачке Антарктика.

Након што је тим кренуо из руске научне базе „Новолазаревскаја“ и прешао 1.700 километара помоћу кајт скијања без икакве помоћи моторних возила, истраживачи су угледали нешто како штрчи из дебелих слојева снега.   

Olav Orheim/Norwegian Polar Institute

„Око 20 миља пред нама угледали смо црну тачку на хоризонту. Како смо се приближавали, тачка је постајала све већа, што нам је давало усмерење. До тада сам се оријентисао према хоризонту“, рекао је Руперт Лонгсдон за британски лист The Independent убрзо након што је тим стигао у стару совјетску базу на тачки највеће неприступачности.

„Када смо се налазили око 200 метара од црне тачке, Лењинове бисте, стали смо и скинули скије. Грлили смо се и радосно викали док смо прелазили последњи део пута“, рекао је истраживач.

Henry Cookson (CC BY-SA 3.0)

Када је тим N2i стигао до совјетске станице, њу је већ скоро потпуно покрио снег. Само је Лењинова биста, коју су Совјети поставили на највишој тачки читаве конструкције, вирила испод снега.

Данас нико више не зна да ли се биста и даље види или је покривена снегом као и остатак совјетског објекта смештеног на најнеприступачнијој тачки Антарктика.

Stein Tronstad /Norwegian Polar Institute

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!