Како су странци помогли да се изгради Магнитогорск, индустријски центар СССР-а

Непознати аутор. Магнитогорски „гигант“ и грађевинар.

Непознати аутор. Магнитогорски „гигант“ и грађевинар.

Државни историјски музеј Јужног Урала
Овом градићу је било суђено да постане престоница црне металургије СССР-а. Његовом ницању су у одређеној мери допринели Американци, а такође Немци, Румуни, Италијани и други народи Европе.

Челично срце Отаџбине – тако се у народу током целог 20. века називао Магнитогорск, главни центар црне металургије у СССР-у. Овај јужноуралски град, подигнут на граници Европе и Азије, по руским мерилима је веома мали – има само 413.000 становника. Али стручњаци из Европе и САД су долазили у Магнитогорск већ током првих година његовог постојања. Циљ њихове посете било је учешће у изградњи Магнитогорског металуршког комбината (ММК), као и стамбених зграда за запослене.

Град у подножју Магнетне горе

Град је никао на овом месту захваљујући Магнетној планини. Према савременим проценама, на површини од око 25 квадратних километара пре почетка експлоатације било је концентрисано скоро пола милијарде тона руде гвожђа високог квалитета. Садржај гвожђа у најбољим рудама достизао је 70%. Данас је већи део планине раскопан, а руде готово да и нема више.

Пре него што се појавио комбинат руда је овде вађена 150 година, али на примитиван и варварски начин. Власти СССР-а су 1929. године потписале указ о изградњи металуршког комбината и тако је у уралској степи никла фабрика која ће постати водеће предузеће руске црне металургије.

Надмашили Американце

„Магнитка“ – Магнитогорски металуршки комбинат.

У изградњи су биле ангажоване хиљаде грађана из целог СССР-а. За пројектовање основних објеката позивани су страни инжењери, углавном Американци и Немци. Овде је радио и будући лидер Немачке Демократске Републике Ерих Хонекер. На грандиозно градилиште су долазили и Чеси, Словаци, Бугари, Италијани, Финци, Румуни, Турци и Пољаци.

Коначно је 14. марта 1930. године потписан уговор са америчком фирмом Arthur G. McKee & Co из Кливленда о пројектовању високе пећи бр. 1.

Погон високе пећи металуршког комбината.

Американци нису веровали у брзу реализацију пројекта. Артур Маки је говорио: „Ви бисте да јурите пуном паром. Превише журите. Највећа металуршка фабрика на свету је наш амерички ’Гери’ (Gary Works), а он је грађен дванаест и по година. Додајте још једанаест година на његово пројектовање. А ви се надате да ћете за три године пустити комбинат у рад!“

Мартеновски погон (са транспортним кантама).

Ослањајући се на достигнућа других земаља и убрзано попуњавање празнина у познавању инжењерских технологија, градитељи комбината су за кратко време оборили све рекорде. Прва висока пећ пројектована је за само три месеца, а пуњење пећи обављено је 1. јула 1930. године. Већ 1. фебруара 1932. године висока пећ бр. 1. дала је прво ливено гвожђе. Од тога дана су почела да се нижу типична „фабричка јутра“ у Магнитогорском металуршком комбинату.

Мартеновски погон

Историја самог града Магнитогорска почиње нешто раније, 30. јуна 1929. године, када је на железничку станицу стигао први воз.

Ангажовани су и Немци

Први житељи Магнитогорска су становали у баракама, али су власти схватале да је за потребе града који се развија неопходно обезбедити стотине хиљада квадратних метара типског стамбеног простора у зградама које се могу подићи за најкраће могуће време. Био је то акутни проблем, и не само у Магнитогорску. Наиме, у годинама првог петогодишњег економског плана (1928-1932) у Совјетском Савезу је прокламовано форсирање индустријализације, што је проузроковало потребу за стамбеним простором за раднике који су свуда градили фабрике. Пажњу совјетског руководства привукле су немачке технологије аутоматизованих транспортних трака. СССР је током 1920-их градио стамбене зграде од цигала, а у Немачкој су оне већ грађене од крупних блокова, што је било једноставније, јефтиније и брже.

Специјално насеље Централно, бараке за репресиране раднике.

У Москву је 1930. године позван Ернст Мај, архитекта из Франкфурта на Мајни. Он је допутовао заједно са истомишљеницима да спроводи у дело принципе рационализма на великим градилиштима у Магнитогорску, Нижњем Тагилу, Новокузњецку и још десетак совјетских градова.

У Мајевим пројектима све је било организовано као на Фордовим фабричким тракама. Унапред направљени шаблони изградње блокова омогућавали су да се планира територија будућих насеља и да се брзо праве читаве скице генералних планова градова. Касније су совјетски пројектанти преузели метод изградње који је разрадио Мај и примењивали га широм Совјетског Савеза.

Истина, совјетска власт се трудила да још умањи ионако ниску цену коштања изградње, и зато су Мајеве зграде у Магнитогорску третиране као завршене иако нису имале водовод и канализацију, нити кухиње (које нису биле ни планиране), а често нису имале ни унутрашње преградне зидове. Житељи су усељавани у такве, фактички недовршене зграде. То се, наравно, није нимало допадало архитекти.

Захваљујући Мају у граду је никао блок бр. 1 у Пионирској улици са тридесетак троспратних типских објеката размештених по принципу међусобно паралелних зграда, тј. постављених под углом од 90 степени у односу на саобраћајне артерије града.

У Магнитогорску постоји и такозвано „Немачко насеље“ које су после Другог светског рата градили заробљени Немци, Мађари, Румуни и други робијаши (укупно је кроз Магнитогорск прошло десетак хиљада страних ратних заробљеника). Они су правили једноспратне и двоспратне зграде са фасадом од камена, карактеристичне за Немачку и земље Источне Европе. Данас становници Магнитогорска сматрају да је то најживописније насеље у граду.

Снимци „Немачког насеља“

У знак сећања на прве бараке у граду је остао споменик „Први шатор“, откривен 1966. године.

Купљени „Италијани“

Металуршки комбинат. Возови са металом.

Фабрика „Савиљано“ у Торину је 1932. године направила и послала партију од 26 локомотива. Неке од тих машина још увек су у употреби. Сматра се да су то најстарије активне локомотиве на територији бившег СССР-а.

Данас је Италија највећи купац производа ММК у Европи. Она покрива 24% укупног обима извоза овог предузећа.

Позадина шаље фронту

У подножју споменика „Позадина – фронту“.

Према статистици, сваки трећи пројектил и сваки други тенк СССР-а у Великом отаџбинском рату направљен је од магнитогорског метала. Да би се овековечио допринос металуршких радника победи, у граду је подигнут споменик „Позадина – фронту“ који је постао његова архитектонска доминанта.

Споменик аутора Лава Головницког постављен је 1979. године. Он је први у триптиху најважнијих совјетских споменика Победе. Сматра се да је мач „искован“ у Магнитогорску подигла увис „Мајка отаџбина“ на Мамајевом кургану у Волгограду, а спустио га „Војник-ослободилац“ у Трептов парку у Берлину.

Магнитогорск је и даље популаран међу страним инжењерима. Они редовно долазе овамо да се упознају са руским искуством. Град може да очара свакога ко цени индустријску романтику. По његовим улицама, зградама, споменицима и објектима може се проучавати историјат развоја тешке индустрије у СССР-у.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“