Док иза нас остају врхунци Сајанских планина у јужном Сибиру, шумске масиве постепено смењују гола брда. После 14 сати путовања из Краснојарска, мој аутобус коначно пристиже у Кизил, престоницу Туве.
Ова република на граници са Монголијом један је од најтеже приступачних крајева Русије. Поред тога што није повезана са железничком мрежом Русије, све до 2015. није имала ни ваздушну везу са Москвом.
Ако ћемо поштено, Туву прати суморна репутација. Налази се на зачељу ранг-листе руских региона у социо-економском погледу, са најгорим статистикама када се ради о криминалу, сиромаштву, животном стандарду и животном веку и једна је од најгорих по незапослености и алкохолизму. С друге стране, по наталитету је на првом месту у Русији.
Зато сам, после вишегодишњег сањарења о томе да упознам ову тајанствену земљу, чувену по прелепим пејзажима и специфичној култури, са извесном зебњом кренуо у истраживање њене престонице, у којој живи неких 120 хиљада душа.
Туву насељавају људи азијског изгледа, па моја европска појава изазива радозналост. Заправо, док су 1959. године етнички Руси чинили 40% становништва Туве, 2010. њих је било само 16% због миграција у друге регионе и високог наталитета Тувинаца.
Многи етнички Руси говоре о тешкоћама живота у овом региону који као да је предодређен да остане на крају света. Многи становници региона руски говоре слабо или нимало, посебно међу најмлађима, а настава руског се често одржава на тувинском, као настава страних језика.
Тува има бурну историју. Некада су у њој претежно живели монголски номади под кинеском царском влашћу од 1758. до 1912. године, а касније су интегрисани у састав Руске Империје. Област је такође окусила независност под називом Тану Тува (1921-1944), пре него што је постала део СССР-а, а затим и Руске Федерације.
Ова бурна прошлост објашњава се географским положајем Туве. Кизил се налази у географском центру азијског континента, што обележава елегантни обелиск на обали моћне реке Јенисеј, која извире недалеко.
На улицама града азијски симболизам је свеприсутан. „Шоу“, графички симбол дуговечности, украшава ограде, клупе и балконе у сенци кровова, док је утицај будизма, доминантне религије у Туви, очигледан.
Житељи града су поносни на своју културу, а то доказује Народни музеј Туве. У њему су изложене реликвије предака и савременија уметничка дела, још инспирисана духом номада, слободом степе и мудрошћу богова.
Ту су и непроцењива блага, која се чувају са посебним осећањем поноса: скитски артефакти пронађени у Долини царева, главном археолошком налазишту у Туви. Овај златан накит стар скоро 3.000 година тако је фине израде да још нису разоткривене тајне његове израде.
Тува је такође место импресивних пејзажа, за које су карактеристични брдовит терен и бескрајна степа. Само 10 минута од центра Кизила можете уживати у погледу на море брежуљака и планина које изгледају као да се топе на јарком сунцу.
После спарне врућине на врхунцу лета, успон на свети врх Догее пружа ми невероватан доживљај: Кизил испод нас се шири као оаза, док се са друге стране планине види исписана највећа будистичка мантра на свету.
Као и на другим местима у Сибиру, будизам је овде под снажним утицајем шаманизма. На врху Догее, стуб је окићен стотинама молитвених заставица, док стаза кривуда између малих камених пирамида посвећених духовима земље.
Статуа Буде висока 9 метара на постољу од 12 метара која гледа на тувинску престоницу подигнута је на врху Догее у септембру 2021. године. Окружује је брујање необичних летећих инсеката.
Ни дрвета, ни сенке; околина Кизила је гола и дивља. Ипак, ова једноставност није лишена поетичности, препуштајући поглед лутању између хоризонта и облих линија рељефа преко којег су номади прелазили на хиљаде пута.
Жедан, али испуњен спокојством, враћам се у град, где ме чека аутобус за повратак кући. Последњи пут прелазим преко централног трга. Статуа Лењина из совјетског доба уздиже се по страни, док се у центру налазе будистички молитвени точак и монументално позориште, као пристигли право са Тибета.
Пре уласка у аутобус на оближњем крову примећујем птицу грабљивицу која гледа у мом правцу. Да ли је то једна од оних које су ме пратиле док сам откривао Кизил, које су лебделе у близини терасе мог хотела или над врховима током моје шетње по планинама?
И тако под добродушним погледом овог светог чувара напуштам Туву, на коју су ме упозоравали као на опасност, али која ме је одушевила. Коначно, окупане чудесним ноћним светлима као са Рерихових слика, њене планине ми шаљу опроштајни поздрав.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
