Kада би мачке биле на друштвеним мрежама манулу би одговарао статус „тешко се налази, лако се губи и никада не заборавља“. Манул или Паласова мачка (име је добила по немачком научнику Петеру Паласу који ју је открио на обали Каспијског мора у 18. веку) главни је интроверт међу грабљивицама. Тешко ју је пронаћи. Обитава углавном у пустим степама Забајкаља и делу Монголије који се граничи са тим регионом. Ова мачка се, такође, може срести у неким деловима средње Азије.
Живи у поносном усамљеништву на својој територији, а то је око четири квадратна метра, док се са другим мачкама те врсте меша само у време парења у марту. Ова мачка је врло ретка, налази се на Црвеној листи Русије и неколико других земаља. Мада се на Земљи појавила пре најмање пет милиона година о њој се врло мало зна. Тачан број је врло тешко израчунати, управо због скривености. У Русији је остало око три хиљаде примерака, док их у Монголији, по мишљењу стручњака, има више.
Обична домаћа мачка тежа је чак од дивљег манула. Њихова младунчад врло су ситна, тешка мање од сто грама, а одрастао манул (рачуна се да је то у осмом месецу живота) достиже тежину од три до пет килограма. Величином, такође, не превазилазе мачке, дужина 60 центиметара, плус 30 – реп. Иначе, латински назив Otocolobus manul значи „ружно уво“, мада је са њиховим ушима све у реду.
Управо због свог раскошног крзна, најгушћег међу мачкама, манули се доживљавају као много крупнији него што јесу. На сваки квадратни центиметар коже долази до 9000 длака дужине до седам центиметара. Тако густо крзно омогућава им да преживе у суровим условима.
За манула је од животне важности да добије на тежини током јесени. Стручњаци кажу да се „утови“. У степама у којима они живе зиме су врло сурове. Не само да се температура спушта педесет степени испод нуле, него дува и страшан ветар. А манули не знају за зимски сан, они стално иду у лов. Тако да је једини начин да преживе зиму да нагомилају сало. Манул је зими тежак шест до седам килограма и више трчи у потрази за храном.
Због великог крзна манули су прилично спори и неспретни, а поред тога имају кратке шапе које упадају у сметове. Уопште узевши Паласову мачку је тешко назвати грациозном. Ипак, није лош ловац. У степи се врло добро камуфлира захваљујући боји, и у стању је да у једном скоку сустигне жртву. То изгледа отприлике овако.
Мада се по величини не издваја, међу сабраћом је најмаркантнијег изгледа. Домаће мачке имају вертикалне зенице, а манул округле као код крупних грабљиваца-спринтера попут лавова и тигрова. Манул, притом, као домаћа мачка лови из заседе, али не ноге свога газде, већ ситне глодаре и јаребице. Ако је од жртве остала доста пристојна јазбина манул може да је запоседне. Наравно да може да направи сам себи „кућу“, али зашто?
Осим јазбина јазаваца и других глодара манули бораве у пукотинама камења. Међутим, понекад за пребивалиште бирају потпуно непредвидљива места. Запослени у Даурском резервату природе у Забајкаљу (главни ареал манула у Русији) пронашли су две женке манула, које су се настаниле у старим напуштеним комбајнима у пољу зараслом у коров. Летос су житељи једног села у Бурјатији пронашли три тек рођена манула у слами у близини старе куће. Шта је мајку руководило у избору таквог гнезда нису успели да сазнају.
Манули живе толико изоловано да у природи скоро да немају непријатеље, осим... човека. Узрок њиховог страдања није само криволов, него и цивилизација и људска активност. Догађа се да се отрују од мишева који су боравили на земљишту третираном пољопривредном хемијом. Зато се манул клони човека и врло ретко појављује пред њим, па чак ни у зоолошком врту не излази из склоништа.
Припитомити манула је немогуће, мада је таквих случајева, када су их људи одгајали, било. Тако су житељи једног села у Бурјатији, док су чекали зоологе, троје младунчади манула не само нахранили храном за мачке, него и окупали. Како се испоставило они су пристали на купање, само што су бесно шиштали и изражавали незадовољство на све начине. Данас су ова младунчад под надзором стручњака у одгајивачници ретких животиња при Московском зоолошком врту.
„Манули никако не подносе да их узмете у руке“, открива Ирина Алексејевна из Московског зоолошког врта.
Догађало се да су запослени у Даурском резервату природе проналазили младунчад и гајили их. Када одрасту они су одлазили да живе у степу, заборавивши на своје родитеље људе.
У зоолошким вртовима у целом свету налази се свега 150 манула и скоро сви су сродници. Велики допринос у проучавању понашања ових дивљих мачака дали су зоолози Московског и Новосибирског зоолошког врта. Први манули појавили су се у Москви још 1949. године, а данас су званични симбол зоолошког врта и његовог центра за репродукцију ретких животиња. Манули, рођени у Новосибирску живе у Цириху, Познању и Талину.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
