Да ли је тачно да се центар Азије налази у Русији?

Кирилл Кухмарь / TASS
Сматра се да је ово место географски центар Азије. Али ко и када је то израчунао?

За титулу географског средишта Азије, највећег континента на свету, озбиљно конкуришу само два места и овај спор остаје нерешен деценијама. Тако да ћете, ако пожелите да посетите срце Азије, морати да изаберете једно од ова два места или да посетите оба. 

Где је, дакле, средиште Азије? 

Један центар континента налази се у Русији, у Републици Туви, у граду Кизилу (4.706 километара од Москве). Њега обележава високи обелиск под називом „Центар Азије“ на обали реке Јенисеј.

Кинески „Географски центар азијског континента“ налази се неких 700 километара јужно, код града Урумћи.  

Откуд то? Ради се о различитим методама прорачуна (а помало и о политици).

Како је одређен центар Азије?  

Прихваћено је да се географским центром назива тачка која је једнако удаљена од граница неке територије. Азија није одвојен континент и зато се њене границе процењују засновано на територијама земаља које је чине. Посебно је питање да ли удаљена острва треба сматрати крајњом тачком Азије или не.

Први пут се податак о томе да се центар Азије налази у Кизилу појавио почетком 20. века у белешкама инжењера-хидролога Всеволода Родичева. 1910. године он је објавио „Опис Урјанхајског краја (Монголског басена реке Јенисеј)“, у којем наводи да је 90-их година 19. века у кинеску провинцију Урјанхај (територија савремене Туве) дошао енглески путник који је тражио центар Азије. Ексцентрични Енглез је наводно путовао по свету са циљем да обиђе средишта свих континената. Азија је била четврта на његовом списку. Пре тога је већ обишао центар Европе, Африке и Аустралије.

Кизил

Није познато име овог Енглеза, мада се он спомиње у неколико различитих извора. Према његовим прорачунима, срце Азије нашло се у горњем току Јенисеја, на обали реке, и то у дворишту Георгија Сафјанова, власника локалне трговине. Према легенди, Енглез је тражио дозволу да тамо постави обележје, и то баш „усред лишћа шаргарепе“, што му је и дозвољено.

Међутим, савремени истраживачи су скептични када се ради о овој причи (ипак је чудно што се нигде не спомиње име овог Енглеза). Према једној верзији, стуб је у башту поставио сам Сафјанов који је за то имао своје разлоге.  

Кизил

Георгиј Сафјанов је био члан Императорског руског географског друштва и код њега су одседали практично сви руски истраживачи тог времена када би долазили у кинеску провинцију Урјанхај. Да није то био његов „мамац за туристе“?

Било како било, овај знак је на том месту остао неколико деценија и о центру Азије више нико није размишљао. Али, 1964. године совјетска власт је одлучила да подсети на ову чињеницу у вези са 20-годишњицом уласка Туве у састав Совјетског Савеза (након напуштања Кине па све до 1944. године република је била независна земља под протекторатом Русије). Тим поводом подигнут је обелиск „Центар Азије“ скулптора Василија Дјомина.

Наравно, он више није био у башти. Бетонски споменик, висок и величанствен, пребачен је нешто источније, из села на обалу реке, где су сматрали да је за њега право место. Пре тога су извршили прорачуне како би проверили да ли се центар заиста налази бар не територији Туве и одговор је био позитиван.

Кинеска верзија и руски одговор

„Други“ центар Азије појавио је много касније, 1992. године. Одмах после распада СССР-а кинески експерти пожелели су да оспоре до тада прокламовани центар континента и, после својих прорачуна, прогласили да се центар Азије налази у близини града Урумћи. Прорачун је заснован на географском центру 49 земаља, укључујући острвске земље, као што су Кипар и Јапан, док су Палестина и Сиким, полазећи од политичких мотива Кине, узети као посебне државе.

Због обележавања кинеског центра Азије померено је село које се тамо налазило (такође му је име промењено у „Срце Азије“). Ту је подигнут споменик у облику слова „А“ висок 18 метара.

Ипак, то није променило скоро ништа. Одговор Русије стигао је 2014. године. Уместо обележја из 1964. године постављено је ново: још лепши и раскошнији обелиск у духу ране будистичке културе. Овог пута то је учињено поводом обележавања 100-годишњице уједињења Туве и Русије (рачунајући од 1914. године, када се Тува нашла под протекторатом руског царства). Нови споменик је, користећи скитске мотиве, направио бурјатски скулптор Даши Намдаков.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“