Откуд у Русији џиновски портрети совјетских лидера на стенама? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Russia Beyond (Sputnik; МАММ / МДФ / Russia in photo + https://russiainphoto.ru/; Public Domain)
Како се Башкирији појавио „комунистички одговор“ на амерички Рашмор и шта се догодило са Стаљиновим барељефом на „Транссибу“?

Није познат тачан број барељефа и портрета совјетских вођа на стенама. Није било могуће све то евидентирати, а много тога је и уништено. Па ипак, поједини огромни портрети могу се видети и данас.

Лењин на планини Машук у Пјатигорску

Портрет В. И. Лењина уметника Н. Шуклина из 1925. године на литици планине Машук у близини Пјатигорска.

На јужној падини планине Машук у Пјатигорску, познатом летовалишту у Ставропољском крају, постоји позната стена са огромним портретом вође бољшевика Владимира Лењина. На карти је то место обележено као Лењинове стене. Портрет је 1925. године направио сликар Николај Шуклин са двојицом помоћника. Посао су урадили за само 6 дана, а на откривању портрета је поред локалних партијских руководилаца присуствовала и Клара Цеткин, једна од најпознатијих представница комунистичког покрета у Немачкој.

Портрет В. И. Лењина на литици планине Машук (портрет се појавио у годинама немачко-фашистичке окупације у знак протеста, обновљен је 2018. године), Пјатигорск.

Портрет је насликан уљем, а сликар је 1960. године дошао овамо да га обнови.

Вандали су 2009. године премазали портрет, али га је 2018. рестаурирао ставропољски сликар Игор Збрицки. До портрета води туристичка стаза, и мада је успон у последњој деоници веома тежак, на Лењиновим стенама има увек доста посетилаца.

Лењинов портрет у Кисловодску

Барељеф „В. И. Лењин“ на Црвеном камењу (Красные камни) у Националном парку Кисловодска, Ставропољски крај.

Други Лењинов портрет на камену налази се у суседном граду Кисловодску, у градском парку. То је барељеф направљен 1927. године од бронзе и причвршћен уз стену коју мештани зову Црвено камење, јер је тај камен црвени пешчар. То је друга верзија барељефа.

Чланови ВЧК-а поред једног од првих споменика Лењину, 1924.

Прва је направљена 1924. године после вођине смрти, и тај портрет је уклесан у стени, али пошто је пешчар прилично трошан, барељеф је брзо пропао. Тада је одлучено да се портрет излије у бронзи, и он је одлично очуван до данашњег дана, иако је прошло готово цело столеће.

Стена тројице вођа у Башкирији

Стена тројице вођа у Башкирији.

На јужном Уралу, око 250 километара од Уфе, главног града Башкирије, налази се једно од најнеобичнијих уметничких дела на свету. То је стена са портретима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Владимира Лењина. Ову варијанту Рошмора је током 1970-их направио башкирски сликар Булат Рахимов са двојицом помоћника. За боју су користили црвени окер, јер се он може користити без претходне припреме камена. Сликари су радили помоћу висећих скела. Споменик је монументалан. Сваки портрет је висок као зграда са 18 спратова! Цела композиција је широка 50, а висока 70 метара.

Ова стена се налази на свесавезној туристичкој маршрути и, наравно, брзо је постала позната у народу, док је брдо Кизилташ („црвени камен“ на башкирском) добило назив Стена тројице вођа, или Стена класика. Прикази су за 35 година доста избледели, али се добро виде на старим фотографијама.

Стена Иконостас на Алтају

Литица Иконостас на десној обали реке Бије код села Бијаловка са урезаним барељефом Лењина. Поглед са реке.

Ова литица висока 80 метара добила је назив по барељефу Владимира Лењина. Налази се 180 километара од града Бијска (југ Сибира), на десној обали реке Бије.

Лењинов профил је после Другог светског рата на литици уклесао Иван Сичев, учитељ из суседног села. Он је желео да на тај начин остави нешто иза себе, по чему ће га се људи сећати (бар тако његов порив објашњавају мештани). Најпре је тамо био и Стаљинов барељеф, али је он склесан 1957. године. Сичев је радио неколико недеља, спуштајући се низ литицу у висећој скели.

Крајем 1970-их стена Иконостас је проглашена за споменик природе који има историјску вредност, и данас је под заштитом државе.

Стаљин у Северној Осетији

Споменик Стаљину у Цејској клисури, Северна Осетија.

На Кавказу је сачуван портрет Јосифа Стаљина у Цејском кланцу у Северној Осетији. Портрет замишљеног совјетског лидера на стени дочекује све путнике који пролазе Транскавкаском магистралом. На истом камену са друге стране се може видети класик осетинске поезије Коста Хетагуров. Овај камен на планинској падини висок је око 4 метра и сматра се да је то једна од знаменитости ове руске републике.

Портрет Стаљина на литици, 1979.

После раскринкавања „култа личности“ Стаљинови споменици су редом уништавани, али овај је сачуван. Једна легенда каже да је камен бачен у кланац, али су га мештани подигли и вратили на место. Многи житељи овог краја сматрали су да је Стаљин био осетинског порекла.

Уништени Стаљинов барељеф у Забајкалском крају

Барељеф Стаљина близу железничке станице Амазар, Забајкалски крај,  1935-1941.

Један од највећих Стаљинових портрета на стени стајао је на Транссибирској магистрали у Забајкалском крају. Видео се издалека када се прилази станици Амазар.

Барељеф се појавио 1935. године за време изградње друге линије пута Москва – Владивосток. Пут су већином градили затвореници Бамлага, и то у крајње тешким условима. Ову бисту су сами затвореници на сопствену иницијативу подигли на стени високој 6 метара, али није остало забележено из којих побуда су то учинили. Једни извори помињу једног аутора, други неколико (двојицу или тројицу), који су, наводно, написали Стаљину писмо са предлогом да се направи јединствени портрет, надајући се да ће услови живота у логору због тога бити ублажени. Стаљин је неочекивано пристао, па их је касније чак и помиловао. Било како било, биста је двадесетак година стајала на том месту, и када је воз прилазио стени машиновођа је на разглас обавештавао путнике да се та стена може видети кроз прозор.

Стаљинов профил је, по свему судећи, био направљен од арматуре, камена и бетона и постављен на врх стене. Био је висок 3 метра и видео се чак и на месечини. А 1949. године, поводом вођиног 70. рођендана, портрет је већ био осветљен рефлекторима.

Споменик је дигнут у ваздух 1956. године. Према званичној верзији, то је учињено јер је постојала опасност да се монумент сруши. Сведочанство о томе да је овај барељеф некада постојао сачувано је само на разгледницама које су продаване у возовима, и на ретким фотографијама.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“