Тито (по оцу Хрват, по мајци Словенац) родио се на простору под аустругарском окупацијом и био позван на фронт у Првом светском рату да ратује против Руса. 1915. године заробљен је и тада чак научио руски језик. Из радног логора за заробљенике побегао је после Фебруарске револуције 1917. године и ускоро пришао Црвеногардејцима. Када је његов одред поражен око годину дана скривао се у селу код Омска где се оженио Рускињом. 1920. године вратио се у Југославију са породицом, али касније више пута боравио у Москви, где је радио у Коминтерни.
За време Другог светског рата био је командант партизанске војске која је ратовала против Хитлера и зближио се са Стаљином због чега је и добио совјетски орден Победе. 1948. године Тито је одбио послушност Стаљину па су сви међудржавни односи били прекинути. После тога Тито је био у пријатељским односима са Хрушчовом и Брежњевом. После Брозове смрти 1980. године трг на југозападу Москве добио је његово име, а у Омску постоји улица Јосипа Броза Тита.
У СССР-у постојао је истински култ ових идеолога комунизма, њихови портрети красили су многе совјетске државне установе, били на поштанским маркама и плакатима, а споменици подизани у великом броју градова у Русији.
Маркс је вероватно апсолутни шампион по броју улица које носе његово име. Улице Карла Маркса налазе се у више од хиљаду градова и насељених места у Русији. Енгелс нешто мало заостаје, са 400 улица широм Русије. Поред тога у Саратовској области постоје градови који се зову Маркс и Енгелс. У тим местима на Волги од осамнаестог века присутна су насеља Немаца.
У Совјетском Савезу врло често слављено је двоје социјал-демократа и лидера радничког покрета. Управо после устанка радника у Берлину они су заједно ухапшени и убијени од стране присталица цара. У више од сто насељених места у Русији налазе се улице назване по марксисти Либкнехту. Поред тога неколико села у регионима у Русији носе име Карла Либкнехта или се зову једноставно Либкнехтовка. Готово у 200 насељених места постоје улице са именом Розе Луксембург као и неколико села названих у част ове револуционарке.
Немачка револуционарка која се борила за права жена била је изузетно поштована у СССР-у. Бежећи од Хитлерове власти последње дане живота провела је у Москви и уз све почасти сахрањена крај Кремаљских зидина. Њено име још увек носе бројне улице у земљама бившег Совјетског Савеза. А у Русији такве улице постоје у више од 40 градова. У Самарској области, рецимо, налази се место које се зове Насеље Кларе Цеткин.
Пореклом Италијани Никола Сако и Бартоломео Ванцети активно су учествовали у радничком покрету Сједињених држава. Били су анархисти и усред амерчких штрајкова крајем 1910-тих водили самоиницијативно истрагу погибије једног радника. Према неким сазнањима њега је убила полиција или се убио немогавши да издржи мучење. Они су пронашли доказе и намеравали да са њима изађу на радничком митингу, али су уочи скупа ухапшени и оптужени за нападе и убиства и погубљени на електричној столици. Неправедно оптужени пролетери добили су у СССР-у постхумно улице „Сако и Ванцети“ у више од 50 градова широм Совјетског Савеза.
Именом националног хероја Италије и једног од вођа национално-ослободилачког покрету у Совјетском Савезу назване су улице у Москви, Ростову на Дону, Рибинску, Дербенти и Таганрогу. Једини споменик хероју у Русији налази се управо у Таганрогу, а на њему се натпис: „Ђузепе Гарибалди, боравећи у Таганрогу 1833 године, заклео се да ће живот посветити ослобођењу и уједињењу своје отаџбине Италије“.
И заиста млади Гарибалди био је у Таганрогу на свом трговачком једрењаку. Град се помиње у његовим мемоарима. Он се овде упознао са извесним Лигуријцем који му је причао о томе како „стварно стоје ствари у земљи“ и инспирисао на патриотску борбу. „Верујем да Колумбо никада није био толико срећан откривши Америку колико ја бивајући међу људима који су посветили живот ослобођењу своје отаџбине“.
Овај новинар постао је сведок револуције и Грађанског рата у Русији, а бољшевике је прославио у књизи „Десет дана који су потресли свет“. Совјетска власт, заузврат, сахранила га је са свим почастима крај Кремаљских зидина у Москви. Његово име носе улице у неколико градова, укључујући Санкт Петербург и Астрахан.
На тргу испред хотела Космос у близини Изложбе достигнућа народне привреде у Москви откривен је 2005. године споменик француском председнику. Иначе, трг од 1990. године носи Де Голово име. Иако није био симпатизер комунизма постао је пријатељ и савезник СССР-а са којим се зближио у покушају стварања алтернативе Северноатлантској алијанси у Европи.
Писац чувеног романа „Доживљаји доброг војника Швејка“ дуго је живео у совјетској Русији. После Првог светског рата, током кога је био заробљен у Кијеву, чешки књижевник отишао је у Москву и служио у редовима Црвене армије.
Као агитатор пропутовао је скоро целу земљу. У многим градовима постављене су спомен плоче у знак сећања на овог сатиричара и подигнути споменици његовом јунаку Швејку. Хашеково име носе улице у Москви, Санкт Петербургу, Омску, Казању, Иркутску, а у татарском граду Бугулма где је радио као помоћник војног команданта, постоји чак литерарни Хашеков музеј, једини пишчев музеј ван његове родне Чешке.
Чешки комуниста и новинар, Фучик је неколико пута боравио је у СССР-у и путовао по средњој Азији након чега је настала књига „У земљи где је сутра већ јуче“ (1932). У Совјетском Савезу цењен је као антифашиста, а његова књига „Репортажа са омчом око врата“, написана у хитлеровском затвору годину дана пре погубљења штампана је у огромним тиражима.
Улице са именом Јулијуса Фучика постоје у више од двадесет градова у Русији, између осталих у Москви, Петербургу, Нижњем Новгороду, Казању, Ростову на дону, Волгограду и многим другим. И у градовима у Узбекистану, Таџикистану, Казахстану и другим бившим совјетским републикама у којима је боравио и радио као новинар улице носе Фучиково име.
Иако Руси с муком изговорају презиме лидера национално-ослободилачког покрета Индије, у Москви, недалеко од Московског државног универзитета налази се трг, а у Јекатеринбургу парк, названи по Џавахарлалу Нехруу.
Он је неколико пута боравио у СССР-у, а 1955. године пропутовао Совјетски Савез, између осталог посетивши и комбинат „Уралмаш“ у Свердловску (Јекатеринбург) који је после тога почео испоруке багера у Индију. У близини Нехруовог трга у Москви налази се трг који носи име његове ћерке, премијерке Индије и „жене миленијума“ у избору Би-Би-Сија, Индире Ганди.
Норвежанин, човек који је први крочио на Јужни пол и истраживач Арктика, био је изузетно цењен у СССР-у. Осим бројних достигнућа и рекорда истраживао је и целокупну северну обалу земље и организовао експедицију Североисточним морским путем.
Његово име носе улице у Москви и Јекатеринбургу, а у Санкт Петербургу налази се Амундсенова биста. Совјетски редитељ Михаил Калатозов снимио је филм „Црвени шатор“ (1969) о овом путнику кога је играо Шон Конери. (Како је изгледало снимање филма у СССР-у прочитајте овде).
Кун је био један од лидера Мађарске револуције 1919. године и имао водећу позицију у Мађарској совјетској републици која је постојала 133 дана. После њеног пада био је принуђен да побегне у Русију где је ратовао на страни бољшевика у Грађанском рату (и активно учествовао у Црвеном терору).
1938. године био је подвргнут репресији у Москви као један од лидера Коминтерне, оптужен за „руковођење контрареволуционарном терористичком организацијом“. Рехабилитован је постхумно. У Москви се налази Трг Беле Куна, а у Санкт Петербургу, Томску и Симферопољу улице које носе његово име.
У част овог револуционара марксисте преименован је Сајгон, највећи град у Вијетнаму. Његово име носи и трг у Москви, где је једно време живео и радио у Извршном комитету Коминтерне.
Ту је завршио „Комунистички универзитет радника Истока“ и дефинитивно се формирао као комуниста и лидер револуције, како се то говорило у СССР-у.
Први председник Мозамбика после револуције 1975. године био је марксиста и симпатизер Лењина.
После његове погибије у авионској несрећи добио је улицу на југозападу Москве, у близини Универзитета „Пријатељства народа“ на чијем је јачању предано радио и за то био одликован Лењиновом наградом.
Већу наклоност од немачких комуниста у СССР-у уживали су само Шпанци. Гримау је доживљаван као жртва Шпанског грађанског рата. Погубио га је Франков диктаторски режим упркос бројним јавним протестима, па и Папи који се за њега заложио. Улице у Москви и сибирском Дивногорску носе његово име.
Комуниста Кодовиља био је принуђен да емигрира из родне Италије у Латинску Америку 1912. године, будући да су власти због његове револуционарне активности почеле да га прогоне. У Аргентини дао је допринос оснивању Комунистичке партије, дуго радио у њеном Централном комитету, а био и активни члан Коминтерне.
Кодовиља је СССР посетио 1957. године о прослави 40-годишњице Револуције. 1969. године преселио се у Совјетски Савез, добио орден Октобарске револуције и идуће године умро у Москви где је и сахрањен. Један од тргова на истоку престонице добио је по њему име још 1970. године.
Човек који је открио Америку у Русији је почео да се слави у склопу обележавања 500-годишњице Колумбове пловидбе. 1992. године по њему је назван нови трг у московском граду Зеленоград.
Име овог морепловца носе и улице у другим руским градовима, Волгограду и Астрахану. Руски скулптор Зураб Церетели израдио је 1995. године композицију „Рођење Новог Човека“ која је поклоњена шпанској Севиљи, одакле је Колумбо започео свој поход. А 2016. године још једна Церетелијева скулптура постављена је у Порторику, где се Колумбо искрцао.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
