Живот и прикљученија једне руске породице: Пуних осам година заједно са децом на јахти у океану

travelyfamily.official
Месецима су живели на јахти у отвореном океану, имали блиски сусрет са разбојницима у Карипском мору, проучили Антарктик и оборили светски рекорд у путовању јахтом са децом. Све је то искусила руска породица Клочков из Новосибирска.

Капетан, отац породице, 47-годишњи Андреј, његова супруга Марина и ћерке Анастасија (20) и Лада (10) окончали су 26. новембра 2021. године пут око света на својој јахти. Међутим, крај путовања не значи да су се вратили кући. Клочкови су просто прошли све планиране руте и сада се полако крећу у правцу куће.

На пут су кренули 2014. године и обишли Земљу са запада на исток и натраг. Морепловци су прошли све меридијане и океане, осим Северног леденог, пет јужних ртова, укључујући рт Хорн, рт Добре наде, Магеланов залив, били на Антарктику, и двапут прешли преко Екватора.

Уопште узвеши Клочкови су у океану провели око осам година и поставили светски рекорд (најјужнији пут око света на јахти са децом). Чини се да то никако није њихово последње путовање.

Љубав у пицерији и прве тешкоће

Марина је 1999. године радила у једном од ресторана брзе хране у Новосибирску, а Андреј био стални посетилац тог угоститељског објекта.

Oбоје су од детињства сањали о путовањима и читали авантуристичку литературу. Први пут су запловили на јахти двехиљадите у завичајном Новосибирском језеру. Десет година касније Андреј је добио диплому скипера по завршеној јахтинг школи и почео да учествује у тркама јахти. Клочкови су зиме проводили у југоисточној Азији, а лети путовали по Русији и живели под шатором.

После још једног путовања Андреј и Марина продали су посао и почели да издају канцеларијски простор. Паралелно су почели обуку и припрему јахте за прелазак преко Атлантика и пут око света уз подршку повољних топлих ветрова.

Марина и Андреј запловили су у Средоземно море са Настјом и Ладом (која је имала годину и по дана) на рукама. Прва година била је, како Марина каже, најтежа. Неки чланови породице патили су од морске болести, сви су се осећали усамљено због одсуства јасне везе са спољним светом, а и свакодневних конфликата је бивало све више.

„Осећаш се као у празном простору, будући да не можеш да изађеш и залупиш вратима, не можеш да се пожалиш другарици, нити са пријатељима посетиш парно купатило и заборавиш на породицу“, каже Марина. „Андреј се врло строго понашао прве зиме, покушавао је да од нас направи спортску посаду. Једног дана саопштили смо му да смо ми и породица којој је потребна љубав, а не само чврста рука. Наш капетан је три дана ћутао, тензије су некако спале, па смо почели да градимо односе на други начин“.

Свакодневица и Нова година на отвореном океану

Један сасвим обичан дан породице Клочков у океану не почиње ујутру, нити са доручком, него увече. Рецимо, негде око осам сати увече Настја одлази на дежурство, надзире инструменте у кабини, једра, и на двадесет минута излази на палубу да осмотри ситуацију напољу. Између поноћи и један сат па све до четири-пет сати ујутру Андреј води рачуна о јахти и времену, а рано ујутру мења га Марина.

У десет ујутру буди се „бродски момак“, малa Лада, којој Марина посвећује један део дана, гледајући са њом цртаће на енглеском и пијући чај. После тога буде се Настја и Андреј и тек тада доручкују. Јело на палуби зависи од времена и од тога колико је већ дана јахта далеко од копна. Клочкови тамо набављају воће, јогурт, сир и друге деликатесе који се брзо кваре и прво њих једу. Касније користе храну са дужим роком трајања, у коју спадају каше или, рецимо, суво воће.

После доручка читају се писма која стижу сателитском електронском поштом од фанова, пријатеља и блиских људи са копна. Породица проведе и по два три месеца на отвореном океану без комуникације са другим људима, па је тај ритуал веома важан.

Настја и Лада су полазнице Географске школе „Апостол Андреј Првозвани“ на даљину и преко дана уче уз помоћ електронских уџбеника и лекција које су раније скинуле са нета. Марина се за то време бави монтажом видео снимака, пише чланак или нова поглавља за своју књигу о породичном путовању. Андреј јој у томе помаже и води рачуна о јахти.

У пет после подне породица ради вечерњу гимнастику, вечера, купа се, Андреј ускоро одлази на спавање, а дан поново почиње Настјиним дежурством.

„У сваком тренутку можемо да се пребацимо на хитан ремонт делова јахте, промену подешавања једара, кад год дође до промене времена прекидамо све послове и бавимо се бродом“, објашњава Марина.

Када дођу до копна допуњавају резерве хране и воде, купују делове за јахту и путују по околини, а у томе им најчешће помажу мештани и водичи. Тако су стекли пријатеље из Колумбије, Малте, Аустралије и многих других земаља, али због путовања тешко им је да одржавају стални контакт.

Скоро све празнике Клочкови проводе на отвореном океану. Тако су Нову 2019. годину дочекали на такозваној тачки Немо, месту у јужном делу Тихог океана, најудаљенијем од копна, на целој планети.

На том подручју се са орбите обично баца космички отпад, рецимо станице или бродови који су своје одслужили. „На Нову годину молили смо Деда Мраза да нам нико не баци космички отпад на главу“, каже Марина.

Пирати и вирус корона

У лето 2017. године Клочкови су поново прешли преко Карипског мора, између Мексика и Колумбије дуж ивице урагана Ирма. Од најближег копна делило их је најмање 60 миља, цела посада се уморила од таласа и одлучила да предахне на малим острвима јужно од Јамајке, која су на карти означена као пуста. Када су пришли једном од њих угледали су старе бетонске кутије и рибаре који су више личили на банду насилника, у изношеним мајицама и поцепаним панталонама. Неки су били без зуба.

„Ти рибари опколили су јахту са шест снажних моторних чамаца. Они су показивали, где је најбоље да се стане, тражили виски и цигаре, цоктали и вређали, када је Настја изашла на палубу. Десетине мушкараца, без жена и деце, деловали су страшно“, каже Марина. „Дуго су кружили и тек у сумрак отпловили на обалу, ми смо вечерали и тихо се отиснули у море“.

Ограничења везана за пандемију вируса корона испоставила су се као тешко искушење. Породица је стога морала да остане у западној Аустралији годину и по дана. 2021. године Клочкови су одлучили да наставе путовање како би се вратили кући. После више од 70 дана самосталне пловидбе, била им је потребна вода и воће, али ни једна земља није хтела да прими њихов брод због безбедносних правила.

„Раније смо се договорили да нас приме на Ускршњем острву али на дан када смо стигли отказали су нам чак и допуну резерви воде. Није било ни једног разлога да нас не приме, власти су знале да се дуго налазимо на мору без контаката“, револтирана је Марина.

На крају је породица скупила слатку воду са једара и сада се налази на путу кући.

Једно разочарање и планови за будућност

Долазак у морску луку Владивосток Клочкови су планирали за април ове године. Наредних годину и по дана намеравају да проведу код куће у Новосибирску, да се одморе, обаве ремонт, можда и промене јахту и испланирају следеће путовање.
Марина жели да доврши књигу, док Лада жели да иде у обичну школу, машта о бављењу плесом, цртањем и коњичким спортом.

Настја је током путовања у Кејптауну добила капетанску дозволу и у догледно време машта да се врати на Арктик и Антарктик, и вози туристе у једрилици на екскурзије.

„Тамо сам већ добила понуде за посао. Један део године ћу сигурно тамо радити, а остатак времена проводити код куће. Такође намеравам да се упишем на факултет, а дефинитивну одлуку са свим детаљима, донећу пошто се опробам у јахтингу“, објаснила је Настја.

Антарктик ју је запањио, јер није знала да тамо постоји још нешто осим санти леда.

„Замишљала сам и очекивала ледену снежну пустињу. То је тачно тако, али не на свим местима. Тамо где смо ми били има и планина, и ледника, а лед је изразито плаве боје и има људи, поларних истраживача, све ме је то фасцинирало и пробудило жељу да се свему враћам још много пута“, открила је Анастасија.

За време вишегодишњег путовања сваки члан посаде имао је своја лична открића. Рецимо, Клочкови су у близини Огњене земље први пут видели беле делфине са црном главом и перајима, који по боји подсећају на панде. Нико из породице није ни знао да такви делфини уопште постоје.

Клочкови су спровели и једно истраживање. Наиме, они су допловили тачно до оне тачке на којој би требало да буде острво Марије Терезије које се помиње у роману Жила Верна „Деца капетана Гранта“. И тада су схватили да је острво заправо само лепа легенда и ништа више од тога.

На крају, њихово најважније откриће није из области науке него из сфере људских могућности.

„Наше најважније откриће је да човек све може. Најважније је да верујеш и почнеш да повлачиш потезе у том смеру. Сваки нови корак откриће ти да је испуњење твог сна ближе него што се чини. Да снове не реализују само неки небески, велики људи. Маштања остварују они који то стварно желе“, убеђена је Марина Клочкова.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“