Средњовековни драгуљи мира и тишине на само неколико километара од Москве

• Очекујемо вас на Телеграм каналу https://t.me/ruskarec
• Сви наши текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Москва је космополитски мегалополис, одраз етничког мозаика који је био СССР и који је још увек Русија. Не престаје да задивљује лепотом својих зграда у стилу сецесије и пријатним дрворедима са пажљиво осмишљеним цветним лејама, али и вртоглавим булеварима надвишеним импозантним совјетским зградама и споменицима који готово досежу до облака. Као и већина агломерација ових размера, Москва пати од непрестане буке и сталне ужурбаности, те је понекад заиста потребно побећи у потрази за миром. 

Пошто већ неколико година живим у руској престоници, стекао сам навику да је напуштам неколико пута годишње: било да одем у будистичке земље Бурјатије, обиђем стрме планине Северне Осетије или ледена пространства Арктика. Међутим, у овој вечној потрази за необичним, увек сам занемаривао области у близини Москве, а приори их сматрајући „недовољно егзотичним“! Стога сам овог пута одлучио да откријем неке од оближњих средњовековних градова. 

Путујући возом, чим прођете последње зграде московског предграђа, осећате да време успорава. Наилазите на бескрајне шуме, још увек прекривене у ово доба године снегом који се топи, а онда се у налетима појављују сићушна хаотична села са дрвеним зидовима, лименим крововима и земљаним путевима.

Прва станица: древни Кремљ Ростова и разнобојне избе

Ростов је један од најстаријих градова у централној Русији, основан 862. године. Овај мали град са отприлике 30.000 становника налази се око 115 миља (186 км) североисточно од Москве. Његова совјетска, и не баш лепа станица не одражава величанственост којом одише сам трг Ростова. 

Без сумње, центар овог града је права ризница наслеђа: иза низа кровова ниских и шарених зграда вире гигантске сребрне куполе у облику лука. Чим закорачите на новоуређени главни трг, с ногу ће Вас оборити задивљујући кремљ. Са белим бедемима и кулама разних облика, ова импозантна цитадела својом величином оставља без даха. 

Околне зграде, иако се данас у њима налазе продавнице, и даље одражавају сјај којим је некада одисао овај првокласни кнежевски град. Вајани фронтони, аркаде са чврстим стубовима и раскошне цркве; граду не мањка упечатљивих реликвија некадашње славе. 

Са првим пријатним данима у години, средином пролећа, град оживљава, мало по мало, после дуге хибернације. Док мештани поново откривају радост активности на отвореном, језеро Неро, на чијој обали се простире Ростов, за један дан ће изгубити слој здробљеног леда који га је прекривао. 

Дивећи се разнобојним избама (традиционалне словенске сеоске настамбе), са њиховим фино извајаним прозорским оквирима, док скенирате град са врха његовог високог звоника или у даљини посматрате манастир који стоји на супротној обали, као да живот овде добија свој смисао. 

Јарослављ, средњовековни драгуљ мира

Пут ме даље води у Јарослављ (282 км од Москве), величанствену „престоницу“ туристичке руте Златног прстена, у којем живи око 600.000 људи. 

Идући тролејбусом од станице до центра града, видим широке авеније, прошаране тржним центрима и другим масивним зградама, препуним људима. Пријављујући се у свој хостел у сред мрака, на високим обалама Волге, помало сам скептичан. Шта ако је то још један бучан град? 

Следећег јутра, међутим, моје сумње су убрзо распршене. Истражујући историјски центар, класификован као светска баштина Унеска, био сам задивљен. Заиста, за разлику од других руских градова, врева људи је вешто „ограничена” на периферију града, док у центару нема густог саобраћаја и буке, мало је пролазника, а много пешакчких и зелених површина. 

Шетајући његовим живахним улицама, очаран мноштвом катедрала, капела и споменика из неког другог доба, замишљам сласт живота у овом граду, на само три сата возом од Москве, са свим погодностима нашег времена, који је успео да сачува драгоцени спокој у свом срцу. 

Некадашњи процват овог некада трговачко-занатског центра евидентан је и данас. Овде чак и даље ради експозитура познате и престижне продавнице прехрамбених производа Елисејев. Позната је по свом луксузном ентеријеру и наизглед отменој спољашњости. 

Њено дрвено величанство, Вологда

Једног магловитог јутра, настављам своје путовање даље, 112 миља (180 км) северно од Јарослава у областима Вологде, града познатог по путеру и чипки. Као престоница посебно мочварног краја, због високе влажности, али и изузетног наслеђа, вековима је заштићен овом природном баријером од непријатељских напада. 

Након што сам прешао поплочани мост, опремљен чудним дигиталним панелом који показује ниво радиоактивности у окружењу, мојим очима се нуди невероватан поглед. Окружен високим и дебелим, белим бедемима, преда мном се појављује Вологдски Кремљ. Обилазећи трг да бих стигао до улаза, задивљен сам његовом лепотом. Испред мене стоји елегантан архитектонски комплекс у пастелним тоновима. 

Оно што овај град од 300.000 становника, основан средином 12. века, чини препознатљивим јесте мноштво дрвених кућица. Неке од њих, украшене прозорским оквирима, оградама и другим вешто изрезбареним елементима, изгледају као права мала уметничка дела.

На прозорској дасци излежава се црвена мачка и посматра пролазнике који, као и ја, уживају у шетњи, упркос кишици и оштрој хладноћи. Док једни хране прождрљиве голубове, други сањиво посматрају кривудаве и још увек дивље обале. Коначно, склањајући се у топлину кафића који је био на нивоу оних у Москви, примећујем да напољу, чак ни киша, која пада, није у стању да убрза кораке мештана. 

Велики Новгород, друга страна медаље

Последња станица на мом путу је Велики Новгород, престоница древне државе која је некада (од 1136. до 1478. године) владала огромном територијом на северу данашње Русије, од Балтика до Урала. У то време, Велики Новгород је био члан Ханзетске Лиге, удружења које је окупљало трговачке градова северне Европе, укључујући Хамбург, Гдањск, Стокхолм, Бриж и Лондон. 

Трагови некадашње моћи су и даље приметни, као што је локални кремљ, окружен дубоким јарком, и трговачка четврт, са својим аркадама и бројним, вековима старим грађевинама. Висок статус овог града огледа се и у белим катедралама и црквама, које су међу најстаријим у земљи. 

Међутим, док хармоникаш својим ритунелом анимира околину, а млади се играју лоптом на пешчаној плажи дуж тврђаве, ова сликовита живахност у мени буди злослутан осећај.

Удаљавајући се од овог музејског хипер-центра, где неколико људи лута около, Велики Новгород је, упркос својих 225.000 становника, инертан град који се и представља у складу са тим. На пустим улицама и трговима влада спокојна тишина. Чини се да је свака активност обустављена. Мислим да се први пут дотичем тог осећаја који је толико типичан за Русију, а то је тоска, носталгија за оним што се није догодило и (вероватно) се неће ни догодити. 

Сутрадан, са задивљујућом радошћу дочекујем зору на железничкој станици у Москви. Већ је гужва упркос раном јутру. Јурњава метроа, журба једних, бука других... Да ли је могуће да сам све ово пропустио?