1988. године, када је у хладном рату свет био подељен на два табора, тим совјетских и канадских скијаша се удружио у тешкој мисији са циљем да на скијама стигну од Совјетског Савеза до Канаде преко Северног пола.
Идеја за експедицију настала је 1986. године, мада у другом облику. Првобитно, група совјетских научника и радио-аматера је сањала о скијашком подухвату до Јужног пола. Током почетних припрема авантуристи су се ипак предомислили у погледу своје коначне дестинације и одлучили се за скијашку експедицију до Северног пола.
Док су припреме у Совјетском Савезу биле у току, Канађани су чули за ту идеју. Толико им се допала да не само што су понудили да се придруже експедицији, него су такође пожелели да је учине још изазовнијом. Предложили су да група пређе Северни пол, а затим настави на скијама до Канаде. Совјетски скијаши су прихватили изазов.
3. марта 1988. године мали тим од осморице совјетских и четворице канадских држављана кренуо је на опасну експедицију. Свако од њих имао је своје поље стручности значајно за успех ове ризичне мисије. Међу њима су били професионални истраживачи, лекари, научници, радио-оператери и фотографи. Међу члановима совјетског дела тима био је чак и један уметник.
Током наредних неколико месеци представници две супротстављене идеологије ујединили су се у љубави према авантури, сарађивали како би превазишли суровост околине и ослањали се једни на друге не само ради успеха експедиције, него и због самог преживљавања. С обзиром на сурове услове, животи су им били у опасности.
Од почетка је било јасно да путовање неће бити једноставно. Полазак је био одложен за два дана због лоших временских услова који су спречили узлетање авиона са острва Средњи у Северном леденом океану.
Када је совјетско-канадски тим коначно кренуо на путовање, били су шокирани оним што их је дочекало на негостољубивој ненасељеној територији Арктика. Температура је била -47°C и владао је потпуни мрак, јер поларна ноћ још није била завршена.
„Мраз је оставио траг готово на свим лицима. Прсти на ногама и рукама су непрекидно утрнули и болни чак и кад је топло. Један скијаш има жуљеве на стопалима и примењује лек за њихˮ, гласила је прва порука коју је група послала на копно.
У тешким временским условима главни проблем скијаша била је влага, јер је било немогуће осушили одећу и чизме натопљене знојем.
„Влага је велики проблем у шаторима, на одећи и ципелама. Нема шансе да се осуши одећа која се не носи, јер се заледи чим је скинете. Ричард (Вебер) и Кристофер (Холовеј) су спавали напољу сваке ноћи како би избегли кондензацију од шатора помоћу савршених вештина у изградњи иглуаˮ, гласи порука.
Група је одећу сушила у иглуима које су градили посебно за ту сврху.
Истраживачи нису имали помоћ у облику запрега са псима или возила. Једанаест ваздушних испорука хране, потрепштина и резервних скија било је све што су добили на путу од 1.090 миља (1.750 километара). Између ових испорука совјетски и канадски скијаши су се ослањали на узајамну помоћ.
Порука која је стигла преко радио-станице током експедиције истиче тренутке узајамне помоћи:
„Три пара руских скија је сломљено и заменили смо их канадским.ˮ
Једном приликом канадски чланови експедиције описали су совјетску реакцију на кикирики путер.
„Открили смо да је кикирики путер једна од најбољих намирница за путовање по Арктику. Добијамо га у замрзнутим паковањима од 100 грама. Првобитан план је био 50 грама по човеку дневно, али је тако популаран да смо то подигли на 100 грама дневно. Совјетима није био познат кикирики путер и у почетку су били мало сумњичави, али онда су га прихватили са ентузијазмомˮ, гласи порука.
Авантуристи су поделили путовање на неколико фаза. Свака фаза је била дуга две до три стотине километара и било је потребно око дванаестак дана да се пређе.
Како је експедиција напредовала, путници су се успешно адаптирали на екстремне услове.
„Временски услови су се побољшали са ледених -48 степени на садашњих пријатних -25. Многе наше почетне повреде везане за хладноћу и неискуство су решене и учимо се да живимо и радимо заједно све ефикасније као група. На мапи наша ефикасност се такође поправила. У нашим шаторима и нашим главама, расположење се променило од бојазни, суморног оптуживања других и забринутости до оптимизма, веселости и осећања постигнућаˮ, гласила је једна од порука спољном свету.
Експедиција је коначно стигла на Северни пол 26. априла 1988. године, где су их дочекали званичници из Канаде и СССР-а, група новинара и неки радио-аматери, који су помагали групи у радио комуникацији за време експедиције.
Како би прославили долазак на Северни пол уприличена је ваздушна испорука са шампањцем и кавијаром.
После забаве добродошлице на Северном полу, скијаши су се растали са званичницима и новинарима и кренули да савладају преосталих 750 километара до острва Елсмир, њиховог коначног одредишта.
Како се експедиција ближила крају, расположење чланова групе било је све боље. Нису више размишљали о страшним изазовима препуним смртоносних замки, него о слави коју им је обећавао успешан завршетак експедиције.
Заједничка совјетско-канадска трансарктичка поларна експедиција завршена је 1. јуна 1988. године, када је читава група стигла на канадско тло. Била је то једна од најопаснијих, али такође најинспиритивнијих географских експедиција у 20. веку.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
