Драги читаоци,
да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:
На станици Сортавала одјекују звуци бљештавог звонцета – креће експресни воз Сортавала – Рускеала. Његов долазак се види издалека по густим облацима паре. Котао се ложи знатно пре сигнала за полазак. Ово је једина свакодневна линија воза на парни погон у целој Русији.
Аутентична одећа током покретања „Рускеалског експреса“.
Kindastanley (CC BY-SA 4.0)До кањона се може стићи и брже (сопственим аутомобилом, на пример), али је путовање „луксузним Ћиром“ незабораван доживљај. Рускеалски експрес је ретро воз са локомотивом мађарске производње из 1949. године и ентеријером „Николајевског експреса“, брзог воза царске Русије који је саобраћао на линији Санкт Петербург – Москва. На поду теписи, уместо седишта су меки зелени лежајеви, а домаћини вагона носе старинску униформу са златовезом, све у духу царског доба.
Када одјекне звонце воз креће и цео сат путује кроз северне карелске пејзаже у село које је према попису из 2013. године имало свега 659 становника. Путује полако. Тих 30 километара пређе за сат времена.
Мајушно село Рускеала у Карелији, на самој граници са Финском, било би потпуно неприметно на карти да није једне околности: у 18. веку се интензивно градио Санкт Петербург, тако да је мермер био веома тражен јер су богате велможе, као и сама императорка Катарина II, градиле дворце управо од овог материјала. Тада су императорски неимари обратили пажњу на рускеалско налазиште. Мермер из овог мајдана је био изванредног квалитета и имао четири боје: пепељастосиву, сивозелену, белу са сивим и смеђим жилама и бело-плаво-сиву.
Још једна околност је ишла на руку овом селу. Мајдан мермера је овде постојао још пре геолошког истраживања. Када је Русија однела победу у Северном рату одузела је Шведској и карелску обалу Ладошког језера заједно са мајданом који су Швеђани користили од краја 17. века. Додуше, Русија није експлоатисала налазиште. Тако историјат овог знаменитог села у Русији фактички почиње у време Катарине Друге.
На обалу реке Русколке дошли су мајстори клесари са Урала и почели да ваде мермер. Најпре су га санкама терали до пристаништа, а затим једрењацима преко Ладошког језера до главног града. За пола века је из мајдана извезено преко 200.000 тона мермера којим је украшен Исакијевски храм, а такође фасада Михајловског замка, Мермерна палата, подови Казањског храма, прозорске даске Ермитажа и други објекти Санкт Петербурга, Гатчине, Петергофа и Царског Села.
Експлоатација је почела да опада у 19. веку, када мермер више није био у моди и уместо њега је све чешће коришћен гранит. Поред тога, територије су у међувремену прекрајане, па је и ово село неколико пута мењало јурисдикцију. Територија мајдана је после револуције припала независној Финској, затим Совјетском Савезу, па 1941. поново Финској, да би 1944. године коначно припала СССР-у.
У овом мајдану су вађени креч и мермерна ризла до краја 1990-их, после чега је процењено да се експлоатација налазишта више не исплати. Од тада је мајдан под заштитом државе као објекат културног наслеђа и споменик рударства.
Кањон је још 1939. године напуњен водом, рударска окна су сада необичне пећине, а мермерне литице окружене планинама и прозрачном водом су лепоте Карелије које радо посећују туристи из целе земље.
Индустријски парк „Рускеала“ појавио се овде 2005. године. Територија парка је уређена, отворено је одмаралиште и туристички центар, а најзанимљивија места су претворена у забавни парк.
Овде постоји и подземна туристичка рута дугачка један километар. Већина рударских окана (хоризонтално нагнуте рударске јаме са изласком на површину) данас је под водом. Само једна је изнад нивоа воде и она се може посетити. Кроз потопљене лавиринте рударских окана организују се ронилачке туре.
Сматра се да је једно од најлепших места мермерни кањон. Дугачак је 460 метара и на појединим местима широк 100 метара. Вода је толико прозирна да се кроз њу све види до дубине од 18 метара.
Кањон се може посматрати са обале (свуда унаоколо постоји пешачка стаза), а може се изнајмити чамац и организовати пловидба језером. За љубитеље екстремне забаве постоји зиплајн и „слободан пад“, тј. банџи џамп са литице кањона високе 24 метра. Преко кањона је разапет висећи мост од конопца.
Парк прима посетиоце током целе године. Има туриста који сматрају да је он леп чак и када стегну сурови северни мразеви. „Били смо зими, када је најхладније. Температура је била -26 степени Целзијуса. Али то ништа не квари утисак. Подземна Рускеала је место које обавезно треба посетити током зиме. Зими је тамо невероватно лепо. Природа ствара своја ремек-дела у подземном језеру од ледених сталактита, сталагмита и сталагната“, прича Кирил из Санкт Петербурга. Зими, додуше, не може дуго да се буде напољу. На територији парка постоји кафе-бар, а такође продавница сувенира, где се туристи могу угрејати чекајући „Рускеалски експрес“.
Како стићи: Јавним превозом је најлакше из Санкт Петербурга кренути брзим возом „Ласточка“, изаћи у граду Сортавала и пресести на ретро воз који саобраћа до самог парка.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
