Један од најпознатијих руских манастира налази се на острвима Валамског архипелага у северном делу Ладошког језера. По предању ово место је посетио апостол Андреј Првозвани који је поставио камени крст и немилосрдно уништио паганске храмове богова Велеса и Перуна.
Аутентична историја Валамског Спасо-Преображенског ставропигијског (непосредно подчињен патријарху Руске православне цркве, а не локалној епархијској власти) мушког манастира сеже у 14. век. Упркос бројним нападима Швеђана успешно је растао и развијао се.
Пред крај постојања Руске империје манастир је био један од највећих у земљи: 21 црква, 22 капеле, 600 монаха и чак неколико фабрика и радионица за производњу свећа, цигле и коже. После 1917. године и револуције архипелаг са манастиром нашао се у саставу Финске.
Повратак Валамског манастира под јурисдикцију Москве после Совјетско-финског рата 1940. године за светињу је значио почетак дугог периода пада. Драгоцености и ретке књиге континуирано су изношене, у манастирске зграде прво смештена војно-поморска школа, потом совхоз, а после завршетка Другог светског рата прихватилиште за инвалиде ветеране.
Обнова манастира почела је уочи распада Совјетског Савеза, 1989. године. Валам који је повратио стару славу данас је један од главних центара ходочашћа и туризма у Русији.
Године 1429. на Велико Соловецко острво у Белом мору стигли су монаси Саватије и Герман који су ту „поставили крст и направили ћелију“. После седам година на острво је дошао Зосима. Управо за та три светитеља Руске православне цркве везује се почетак историје Спасо-Преображенског Соловецког ставропигијског мушког манастира.
Манастир је постао не само велики верски и културни центар, него и једно од најважнијих руских упоришта у освајању Севера. Добро утврђен успешно је одолевао нападима шведске војске.
Соловецки монаси 1668. године ушли су у сукоб са централном влашћу одбијајући да прихвате промене у богослужбеним књигама и црквеним обредима које је покренуо патријарх Никон. Дошло је чак и до оружаног сукоба. Неколико година царска војска држала је под опсадом манастир који је на крају пао 1676. године. Непосредно после тога 26 активних учесника побуне из редова монашке братије је погубљено.
Бољшевици су 1920. године затворили манастир и одузели културна добра. Касније се овде налазио Соловецки логор специјалне намене (од 1937. године Соловецки затвор) за „непријатеље народа“, војно-поморска школа као и музеј-резерват. Обнова је полако почела тек 1988. године.
Преподобни Нил на острву Столобни на језеру Селигер у Тверској области провео је 27 година у потпуној самоћи. Дани су му били испуњени тешким земљорадничким пословима и молитвама. Заветовавши се да неће лежати, спавао је и одмарао се на ногама, ослањајући се на дрвене куке у својој ћелији.
Нил се упокојио 1555. године. Сахрањен је на свом острву на које су почели да се досељавају монаси, инспирисани његовим подвигом. После скоро четрдесет година на Столобном је основан манастир.
За време Руске империје Нило-Столобенски манастир свакодневно су посећивале десетине хиљада ходочасника желећи да дотакну ковчег с моштима преподобног Нила. Манастир је уживао покровитељство чланова царске породице која није заборављала да се стара о његовом уређењу.
Као и за друге православне манастире совјетско доба постало је за ову светињу време сурових искушења. Манастирски простор коришћен је у различите сврхе, па се тако овде налазила колонија за малолетне преступнике, логор за пољске заробљенике, дом за стара лица и туристички центар.
Нило-Столобенска пустиња 1990. године враћена је под јурисдикцију Руске православне цркве. Пет година касније враћене су и мошти њеног небеског заштитника преподобног Нила, које су после револуције смештене и чуване у завичајном музеју у суседном граду Осташкову.
Мало пусто острво у самом центру Вјатског језера (данас Ваведењско језеро у Владимирској области) крајем 17. века почели су да насељавају монаси у потрази за усамљеничким праведним животом. Ускоро је основан Покровски Свето-Ваведењски Острвски манастир.
На заласку совјетске ере у којој су се у манастиру налазили поправни дом за малолетнике, спортска сала, биоскоп и складиште намештаја, светиња је враћена Руској православној цркви. Некадашња мушка обитељ данас је женски манастир.
На улазу у манастир по благослову игуманије Февроније 2007. године отворено је прихватилиште-пансион за децу без родитељског старања „Ковчег“. Девојчице помажу монахињама у свакодневном раду, а оне им, пак, пружају духовну подршку у тражењу ослонца у животу.
Иницијатор оснивања Валдајског Иверског Богородичиног Светојезерског манастира био је патријарх Никон који је сањао да у Русији подигне манастир „на подобије“ Ивирона на Атосу у Грчкој. Жеља му се остварила 1653. године на Сељвицком острву Валдајског језера недалеко од Великог Новгорода.
На Никонову молбу монаси тог светогорског манастира направили су копију чудотворне иконе Пресвете Богородице. У пратећем писму које су послали заједно са иконом у руску државу Грци су тврдили да је иконописац радећи на икони „јео само суботом и недељом, а братија, двапут недељно служила свеноћна бдења и литургије“. Имали су потребу и да нагласе да се новонастала икона не разликује од оригинала, „ни по димензијама, нити приказу Богородице“, и поносно закључили да се може сматрати „истоветном“.
Поставши главна реликвија Валдајског манастира Иверска икона користила се за освећење Успенског сабора манастира, једног од највећих у Русији у то време (ширина 42,8 метара, дужина 44,9 метара, висина скоро 43 метра).
После затварања манастира 1927. године по налогу власти у његовим просторијама радили су дом за инвалиде рата и школа за децу оболелу од туберколозе.
1991. године запуштени манастир прешао је под јурисдикцију Новгородске епархије која је одмах приступила његовој обнови.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
