Како је једна Американка посетила 31 руски регион и стекла дубоко разумевање Русије

Из личне архиве Хејли Велс
Хејли Велс је Американка која живи у Москви. Док је била на мастер студијама за постсовјетску јавну политику, успела је да посети 31 руски регион и тамо стекне бројна искуства која несебично дели са другима.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Имала сам само један сат. Један сат да се припремим за спонтано путовање које је организовао мој хотел у Владикавказу, кроз планине Кавказа у Северној Осетији и то са потпуним странцем који не говори енглески. Када је стигао у својој старој Волги лимузини, у почетку сам била скептична да ли ће овај аутомобил преживети несумњиво тешке путеве по којима је Русија била позната. Дубоко удахнувши, сетила сам се бројних ситуација током прошлог лета када су се сви моји страхови распршили на смирено уверавање мештана да ће све ће бити у реду. Смејући се, села сам у ауто поред свог водича и узвикнула чувену реч руских истраживача и авантуриста: Пајехали! (Крећемо!) 

„Први утисци. Санкт Петербург, фебруар 2015.“

Укупно сам посетила 31 руски регион, пропутовала у целини Транссибирску железницу и завршила транс-кавкаско путовање од Сочија до Дербента... али, што је најважније, стекла сам дубоко разумевање земље, иначе веома погрешно схваћене. Русија пати од значајне негативности и неповерења које још увек није успела да превазиђе у широкој машти Запада. Зато сам овде да поделим увид у то како сам открила другачији наратив. 

Русија ми је променила живот дајући ми храброст да превазиђем своје страхове. Углавном сам живела миран живот у САД, плашећи се непознатог. Након мог почетног студирања у иностранству 2015. године, моја екскурзија у Русију углавном је остала у оквиру безбедности Санкт Петербурга и Москве, попут просечног западног туристе. Али, са догађајима из 2020. године, одлучила сам да ће моја следећа посета бити велика авантура о којој сам одувек сањала, али за коју нисам имала храбрости. Тако сам у лето 2021. кренула на путовање у једном правцу у Москву без ичега осим ручне торбе и сврхе - али без прецизног плана. Ипак, након авантуре у Нижњем Новгороду и Казању, моје срце је рекло: „Зашто да не наставим? Зашто не бих видела колико далеко могу да одем...?“

Москва, мај 2021.

Колективна руска љубазност

Сећам се да сам била јако нервозан што сам у купеу воза седела са још три странца, јер смо у САД научени да се плашимо странаца. Ипак, моје прво искуство је било са дивном бабушком и њеном ћерком, која ме је уверавала да је други разред најбољи. Када сам се распитала за трећи разред, оне су се стресле и рекле да није безбедно. Са овим саветом сам се држала другог разреда на целом свом транссибирском путовању.

Владивосток, јули 2021.

Тек следеће године на Северном Кавказу сам одлучила да спонтано пробам трећи разред... и испоставило се да је био забавнији од другог! Путница је била пресрећна што је упознала неког из Америке, запамтила је моје име и упознала ме са другима. Чак сам попила и јутарњу кафу са полицајцем који је пролазио кроз кабину, који се смешкао и упијао моје приче, али ми је саветовао да своје ствари држим испод јастука ради безбедности. 

Волгоград, август 2021.

Када сам пешачила планинама Националног парка Столби у Краснојарском крају, сећам се како сам се мучила пењући се, заједно са једном породицом која је ишла недалеко испред мене. Звук сервисног комбија иза мене био је као спасоносни знак и ја сам инстинктивно махнула да стане, што су они, зачудо, и урадили. Сећам се да сам помислила колико је ово опасно, јер су ми отворили врата и рекли да могу да ускочим, али поверење које сам стекла у руско друштво јачало је са сваком новом авантуром, па сам решила да ризикујем. Возили су се само неколико секунди пре него што су такође понудили исту вожњу породици испред мене, која је спремно прихватила, умирујући моје страхове због одлуке коју сам донела. Сетила сам се овог догађаја када сам се неколико месеци касније у Калуги спријатељила са једном младом женом која ме је, после само пет минута ћаскања, питала да ли желим да идем са њом на старо имање ван града њеним колима. Без оклевања сам пристала, пошто сам схватила да је ова колективна љубазност нормална. 

Ова љубазност се не може упоредити ни са једном другом, на било ком другом месту, чак и када ствари крену нагоре. На пример, када сам у Москви сломила руку, клизајући се на леду, један младић ме је у пролазу одвезао до болнице, остао са мном тамо, а затим ме и отпратио кући да би се уверио да сам безбедна. У Казању сам се спријатељила са локалним уметником испред ресторана, који ми је, чувши моју причу, љубазно поклонио две своје слике, упркос мојим покушајима да платим. 

Казањ, јун 2021.

Сећам се да ме је када сам стигла у Иркутск и упутила се јавним превозом до свог хотела, сачекала екипа бабушки, врло заштитнички настројених,  које су ме, сазнавши да сам странкиња, испратиле лично са аутобуске станице како би се увериле да сам добро, одбијајући било каква противљења с моје стране.

Бајкалско језеро, Листвјанка, јули 2021.

По доласку у Томск, неки човек ми је покуцао на врата и позвао ме на вечеру са његовом породицом и на скутер авантуру улицама у залазак сунца, након што су од особља хотела сазнали да сам Американка. У Хабаровску, у музеју, имала сам незабораван разговор о својим путовањима са особљем, које је било толико дирнуто мојом отвореношћу према Русији да су ми поклонили ружичасти привезак за памћење. И, у Махачкали, била сам одушевљена колико су сви били гостољубиви, од мог таксисте који је покушавао да организује обиласке за мене, преко мог хотела који ми је давао чај, чоколаду и сир по доласку, до случајног човека на улици који ме је позвао да изађемо на пиво... све у року од сат времена! 

Улан Уде, јули 2021.

Лекција коју сам научила из ових и многих других искустава је да се Руси генерално труде да брину о другима и заштите их, чак и странце који долазе из наизглед неугодних политичких подручја. Упркос језичким баријерама, уз фрустрације да понекад неки неизбежни шалтерски службеник каже да ме не разуме, Русија је генерално мирно и прихватљиво друштво. Атмосфера колективизма и заједничко животно искуство створили су заједницу и поверење које никада нисам искусила у САД или било где другде, што се тога тиче. У Русији смо сви заједно. Русија приказана у западним насловима није ништа друго до „висока политика“ како се увек говори на улицама овде када споменем своју националност. За оне који се не боје да открију истину изван наслова, Русија све срдачно очекује и прима!

Најбољи руски градови. Не, Москва није на листи!

Краснојарск, јули 2021.

Уз ове и још много других прича, у Русији сам проживела стотину живота за само годину дана и проширила своју дефиницију „удобности“. Често ме питају који градови су ми били омиљени од оних које сам истраживала, али одговор је тежак. Највише времена сам провела у Москви, коју волим, а такође волим и Санкт Петербург, где сам у почетку студирала. Међутим, сви знају да ови градови и друга места заслужују помињање, па сам се одлучила за следећа три: Краснојарск, Хабаровск и Владикавказ. Све су то градови на чије би се спомињање неки непознати Московљанин, који их никада није посетио, могао намрштити и означи их као „провинцијални“. Искрено, открила сам да су мир и гостопримство вреднији од свега што два највећа руска града могу да понуде. 

Краснојарск ми је одузео дах, јер је то био први град који сам посетила, а где сам заиста могла да видим планине са улице. У комбинацији са лепотом моћне реке Јенисеј и архитектуром улице Проспект Мира, Краснојарск је лако освојио моје срце. 

„Залазак сунца над језерима у Карелији. Август 2021.“

Откривајући мирније градове на Далеком истоку, више ме је занео шарм Хабаровска него блиставост Владивостока. Стајати на улици и видети како се она спушта тако ниско, а затим се поново подиже скоро као тобоган, било је нешто што никада раније нисам видела. Хабаровск такође има прелепу обалу реке са плажама и целокупни распоред града је тако отворен, али једноставан у својој форми. 

„Хабаровск и мој срећан број 16. Јули, 2021.“

На другом крају земље је град који ме је изненадио на све могуће начине: Владикавказ. Осим мог истраживања Кавкаских планина, најневероватнији планински ланац који сам икада видела (такмичи се са Апалачима, Уралом и Сајаном). Улице су имале шмек малог града који нисам доживела нигде у Русији, а пешачка улица са својим трамвајима била је најлепши „Арбат“ којим сам икада шетала. 

Северна Осетија, фебруар 2022.

Иако је урбано ширење Русије примамљиво, Русија је позната по природи. Најмирнији тренутак којег могу да се сетим у свом животу био је камповање на обали језера у Карелији, након завршетка Транссибирске железнице. Сећам се како сам ходала кроз зараслу флору у време заласка сунца до обале језера, далеко на периферији Петрозаводска. Била сам сама и могла сам да чујем буку инсеката, пљускање воде по песку и благо љуљушкање кануа на доку. Пошто сам тог дана имала прилику да посетим Кижи и сведочим његовим дрвеним православним куполама, све је било добро и мирно у мом свету.   

Док настављам да размишљам о најбољој години свог живота и упуштам се у следећу авантуру, носићу дух свих душа са којима сам се спријатељила у тежњи да прославе лепоту, доброту, поверење и заједницу која је Русија. Сећам се заласка сунца у Казању, где сам срела младу фотографкињу и објаснила јој да путујем без плана, само да лебдим уз ветар. Што сам јој више причала о својој љубави према Русији, почела је да плаче од среће, говорећи да је тако поносна на све моје речи. Нисмо размениле контакте, али сам се сетила њених емоција стигавши до краја Транссибирске железнице у Владивостоку. Јер чак и у сенци политике, историје и несхваћених места... увек ће се наћи наратив о већој срећи.

Иркутск, јули 2021.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“