Јакути или Саха, како они себе зову, јединствен су народ у Русији, а живе у највећем и најхладнијем, региону у земљи, Јакутији. Чине око половину становништва ове републике - 466 хиљада људи од 990 хиљада становника (остало су Руси и други аутохтони народи Севера) и вековима чувају свој идентитет.
Јакутија је регион са високим платама, пошто се овде налазе велике компаније за експлоатацију дијаманата, научни центри, као и први на руском Далеком истоку ИТ парк у коме раде дизајнери игрица и апликација, мада на северу, наравно постоје и номади, узгајивачи јелена. Овде се возе јапански аутомобили са воланом на десној страни, једе супа са резанцима рамен, омладина прати корејску поп културу.
Јакути притом имају своју савремену културу, музику, накит, стилизован по узору на старинске амајлије, националне спортске игре попут „надвлачења палице“, рвања, или ношења камена тешког 115 килограма. А Јакути су, иначе, дан-данас пагани.
Јакути су туркијски народ, а њихов језик је с једне стране близак татарском и башкирском (на пример, „један“ се на татарском каже „бер“, а на јакутском „биир“) а са друге стране има велики број конструкција из палеоазијских језика.
У јакутском језику постоје и речи које јако личе на руске. На пример, лонац се на руском зове „кастрюля”, а на јакутском „көстүрүүҥкэ“.
Јакутски језик је упоредо са руским службени језик Републике Саха. Користи се и за међусобну комуникацију и у административним пословима и у медијима равноправно са руским. И у школама и универзитетима настава се одвија на оба језика. Матерњим језиком говори више од 450 хиљада Јакута односно око 90 одсто припадника овог народа. Међутим, 90 одсто Јакута говори такође руски језик, при чему две трећине течно говори оба језика према Сверуском попису из 2010. године.
Још једна занимљивост јакутског језика везана је за чињеницу што без обзира на велику раздаљину насељених места нема много разлика у дијалектима северних, јужних и централних Јакута.
Најважнији књижевни еп Јакута зове се „Олонхо“ и састоји се од дугих, по 30 хиљада речи, поема, које интерпретирају приповедачи.
Јакути имају летњу и зимску варијанту народне ношње. Зими су били одевени у скроз дугачке капуте украшене крзном, употпуњене високим капама.
Мушкарци су лети носили кошуље са каишом или црне кафтане, а жене разнобојне дуге хаљине од сатена или свиле. Од јаког сунца штитили су их шешири од коњске длаке.
Традиционално женски накит био је од сребра са различитим мотивима. Подразумевао је украсе за главу, леђа, косу, минђуше, огрлице, широке наруквице и прстење. Можете мислити колико је све то скупа било тешко за ношење.
И мушкарци и жене поседују специфичан аксесоар, дрвене махалице од коњске длаке у разним величинама и облицима, а дршка украшена чак и сребром. Служиле су за терање комараца који лети могу да праве велике проблеме.
За ралику од многих других народа, Јакути врло често поседују примерке народне ношње, мада је носе врло ретко. Пре свега на свом главном празнику Исиах, посвећеном дану летњег солстиција.
Модерни пагани, управо тако би се могао описати већи део јакутског народа. Јакути су сачували традиционалну веру, без обзира на крштење у 17. веку када је Јакутија ушла у састав Русије. Њихова религија зове се Аар Ајии и уписана је у регистар вероисповести упоредо са православљем.
Према њеном учењу свет се састоји из три дела: горњег, у коме живе преци Јакута, подземног света у коме обитавају зли дуси и средњег у коме бораве људи. Симбол тог тројединства је Велико џиновско дрво.
Јакути мисле да духови не прихватају крвава приношења жртава, па их зато умилостивљавају нечим укусним, тако што прже уштипке у њихову част и пију кумис (ферментисани напитак од кобиљег млек).
Обред очишћења од злих духова обавља „алгисчит“, односно призивач добрих духова.
Не може сваки призивач добрих духова да постане шаман. Јакути сматрају да је за то потребан посебан дар, а сама процедура везана је за нељудске болове. У Јакутији постоји само неколико шамана и они се врло ретко појављују у јавности.
Традиционална веровања поштују чак православни Јакути којих има више од 40 одсто.
Јакути могу имати различита имена, обична руска, као што су Јевгениј(а), Михаил, Наталија или Ана, али и традиционална јакутска попут Сардаана, Ајсен, Арилхај.
Популарна су и „двојна“ имена која чине руско и јакутско. Николај-Серге, Алексеј-Хомустаан, Јелисавета – Тујаарима.
Врло често срећу се и латинска имена, као што су Розалија или Дијана. Догађају се и такве ситуације да у исправама стоји руско или латинско име, а да се људи представљају „јакутизованим“ именима. Рецимо Дијана је Дајаана, Марија – Маарија, Фјодор – Суодер.
У националну храну Јакута спадају месо, риба и млеко. Уопште узевши, храна треба да помогне да се преживи у тим суровим пределима. Од меса је популарно ждребеће, не коњско. Како сами мештани кажу, то је зато што у прошлости многи ждребићи нису успевали да преживе зиму. Месо и изнутрице користе се и за припремање кобасица.
Од рибе, свеже или замрзнуте обично се праве наресци или се пржи. У Јакутији има много река и језера, гаје се чир, омул и муксун.
Врло популарни су напици од крављег и кобиљег млека.
Aли у јакутској кухињи сигурно нећете наћи воће и поврће, јер они практично тамо ни не расту. Главна посластица је умућена слатка павлака са замрзнутим бобичастим плодовима или слатким и џемом.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
