Игор Шпиљенок је готово цео живот провео у шуми. Још током 1980-их, када није имао ни 30 година, већ је био познати заштитник природе и оснивач резервата „Брјанска шума“ на југозападу Русије. Тада је почео да се бави и фотографисањем животиња, а данас је он један од најпознатијих светских фотографа дивље природе. Шпиљенок је свестран у погледу фотографских интересовања, али је неочекивано успоставио посебан однос са дивљим лисицама. Те друштвене и паметне животиње су му приредиле мноштво невероватних ситуација у животу.
Разгледајући његове фотографије човек се нехотице запита како је могуће прићи дивљој животињи тако близу? Како то да се она не боји човека? „У европском делу Русије лисицу људи углавном виде како бежи или лови мишеве негде далеко у пољу“, прича Игор. „Ја се трудим да живим на местима где лисице нису толико уплашене, и на тим местима живим дуго, месецима, а понекад и годинама. За то време ми полази за руком да успоставим контакт са многим животињама и да им покажем како нисам опасан по њих. Због тога после неколико недеља опреза лисице почињу да се односе према мени као према саставном делу природе, и чак покушавају да се одомаће у мојој близини“.
„Једном сам одлучио да направим експеримент и да живим годину дана у тајги, без одлазака у ’цивилизацију’. Настанио сам се у Кроноцком резервату на Камчатки, и већ првог дана су лисице дошле да се упознају са мном“.
„За годину дана је било неколико лисица. Све се оне разликују, свака има свој карактер. У почетку ми је најсимпатичнији био лисац коме сам дао име Кузја. Он је био једноставан и волео је да краде. Затим се појавила Кузјина пријатељица Алиса, она ми се такође допала. А онда се појавио њихов комшија, Злотвор Злотворовић. Испоставило се да и лисице желе другоме да се допадну“.
„Лисице су клептомани. Шта све оне нису мени украле! Најмања њихова крађа су моји обојци. Ако сам их оставио негде да се суше, обавезно ће их украсти. Оне имају инстиктивну страст да однесу све што угледају. Једном су ’разоружале’ инспекторе резервата, а то су били момци који се не боје ни медведа ни ловокрадица. Они су дошли да ме посете и оставили су три пара ципела на ниски кров наше земунице. Док су пили чај пришуњао се Злотвор Злотворовић и свакоме украо десну ципелу. Ја сам ту обућу нашао тек пола године касније – изгризли су је мечићи“.
Једном приликом је Игор купио скупу финску лампу специјално за тајгу, али се није дуго томе радовао. „Изађем увече по дрва, ставим лампу поред себе и одједном видим да је постало мрачно, а моја лампа скакуће по тундри великом брзином“, прича фотограф. „Лисица ју је дохватила и побегла у тундру. Неколико сати је трчала са лампом, после тога јој се изгубио сваки траг. Од тада купујем само јефтине лампе. Њих лисице из неког разлога не краду. Вероватно их интересује само скупа роба“.
Лисице много воле покпровитеље и умеју да повезују догађаје у једну целину, каже фотограф. „Неко време нисам схватао њихове поступке. На пример, зашто ме лисица Алиса све време прати? Кренем кроз резерват, а она за мном. Шта ли јој треба?“ Испоставило се да је Алиса користила Игора као ловачког пса. Птице се поплаше кад наиђе човек и одлете из гнезда, а он тога није ни свестан. Лисица тако види где је гнездо и похара га.
Понекад лисице копристе човека као заштиту од медведа. „Понекад, када је медвед испољавао интересовање за лисицу, она се склањала код мене и мотала се око ногу, као мачка“, прича Игор.
„Ако живиш у колибици, одмах ти дође лисица, па чак и две лисице, и понашају се као пси чувари. Оне не лају, него непријатно кевћу, али по њиховом понашању ја увек знам шта се дешава око колибе“.
Наравно, лисица има развијенија чула вида и слуха. Чим се она са великом пажњом загледа у једну страну јасно је да тамо пролази медвед. Погледа у другу – тамо реком пливају лабудови. „За мене су то само ситне тачкице, могу да их видим двогледом, али лисица то већ држи под контролом. Утолико пре она издалека примети човека, када се појави“, прича Шпиљенок.
Веровали или не, лисице својим поступцима дају допринос светској науци! Биолози са МГУ (Московског државног универзитета) су 2017. године проучавали остатке древних арктичких текуница и хтели су да их упореде са савременим камчатским. Један научник је на Игоревим фотографијама видео управо такве животиње и замолио га за неколико узорака ради генетске анализе.
„Алиса је те текунице доносила својим лисичићима, па сам ја размишљао како да је замолим да их остави мени. У једном тренутку, када је угледах да иде са пленом, извадих из џепа посластицу и почех слатко да једем. Алиса се заинтересова и спусти текуницу на земљу. Пружих јој половину посластице. Лисица је повезала та два поступка и сутрадан је пожурила да ми донесе другу текуницу, и опет је добила од мене пола посластице. За недељу дана сам прикупио све што је потребно научницима, а лисица је и после тога наставила да доноси текунице, и спуштала их је испред самих врата. Никако јој није било право када јој је тај ’бизнис’ пропао“. Али зато су се научници у часопису Scientific Reports захвалили лисици Алиси што је прикупила материјал за њихово истраживање.
Једном је Игор повео мачку Риску у експедицију у Кроноцки резерват на пет месеци, јер није имао с ким да је остави. И опет су се лисице навадиле да долазе код фотографа – привлачио их је мирис јаја на сланини која је он припремао за доручак. Чак су се ређале једна иза друге само да мало уживају у том дивном мирису.
Мачка је, наравно, била револтирана због таквог безобразлука. Како се неко уопште дрзнуо да њуши газдину кајгану?! И почела је да их тера. А кад се мачка наљути, нема опасније звери на целом свету. Погледајте само тај страх у лисичијим очима.
„Наравно, она је терала лисице само када је газда ту, јер лисица је дивља животиња и није нимало сентиментална“.
Овај снимак је победио на конкурсу Wildlife Photographer of the Year 2009 у категорији „Urban and Garden Wildlife“ („Дивља природа у граду и врту“)
Током свих ових година „фотографског лова“ и живота у шумама резервата Игор се упознао са многим лисицама у овековечио њихову судбину – компликовану, тешку и пуну опасности и борбе за опстанак. „У почетку се чини да су све оне исте“, каже Игор. „Али оне се разликују по понашању и карактеру. Неке имају јединствене ожиљке“.
Злотвор Злотворовић са Камчатке је постао отац. Добио је много деце, али је завршио живот тако што се уплео у остатке рибарске мреже. Његова комшиница, лисица Алиса, живела је око 9 година, а њено потомство необично личи на њу. Брјански лисац Патрикеј, љубимац свих локалних фотографа, све чешће је одлазио на територију бизона и једном је потпуно нестао, тј. није се више вратио.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
