Европска архитектура са малим елегантним грађевинама и пријатним кутковима за одмор сасвим је нетипичан призор за кавкаске пределе, где се најчешће срећу једноставне и чврсте сеоске куће. Насеље Садон у Северној Осетији саградили су Белгијанци у XIX веку, али данас је потпуно напуштено.
Још 60-их година XVIII века у Алагирској клисури пронађене су велике резерве олова, цинка и сребра. Обојени метали били су потребни за развој војне индустрије, као и медицине. Садонско налазиште било је прво у Руској Империји и све до осамдесетих година XX века једно од највећих.
Масовна експлоатација овог рудника почела је тек средином XIX века, када је саграђен Војно-Осетински пут и прилазни путеви до места вађења руде. Садонско налазиште налазило се у планини и за изградњу у тешким условима Руска Империја је позвала најбоље стручњаке из иностранства.
„Многа рударска окна најпре су градили Грци, јер су били добри каменоресци“, објашњава локални водич Руслан Бимбасов. „А касније је белгијско рударско-хемијско друштво узело ове руднике под најам на 60 година“.
1886. године Белгијанци су почели да граде куће и инфраструктуру за породице рудара. Тако су саграђени школа, болница и путеви. Белгијско друштво „Алагир“ је осим Садонског рудника у оближњем насељу Мизур отворило и фабрику за прераду оловне шљаке.
После револуције 1917. године предузеће је национализовано. Белгијанци су отишли, а Садонски комбинат за олово и цинк почео је да се развија великом брзином. Запослење у њему сматрало се престижним. Док је почетком XX века у Садону живело око 300 људи, 1939. већ је имало преко 4.000 становника.
Разни извори указују да је за време Великог отаџбинског рата (Други светски рат у Русији) сваки трећи или чак сваки други метак био изливен од олова произведеног у Садону, каже Руслан. Данас је, наравно, тешко то проверити, али производња је у сваком случају била огромна. Док је почетком XX века рудник давао 25 хиљада тона годишње, 1970. године, у време максималне производње, годишње је производио 745 хиљада тона руде.
После рата совјетски геолози су почели да експлоатишу нова налазишта олова и цинка у земљи. У садонском руднику коришћене су застареле технологије које су стварале велике губитке. А осим тога, резерве руде на овом месту брзо су истрошене. Средином осамдесетих практично је обустављена експлоатација, а после распада СССР-а завод је једва преживљавао. Затим је уследила још једна несрећа.
2002. године Садонски комбинат за олово и цинк и само насеље уништила је блатна бујица коју је са поплавом донела планинска река Садонка. Ова река је само наизглед безазлена, а за време поплаве ниво воде се подизао до седам метара. После поплаве многи спратови кућа били су затрпани земљом и више нису били за живот. Није било могућности да се насеље обнови. Његових 500 становника пресељено је у насеља Алагир и Мизур неколико километара од Садона.
Мада је у Садону регистровано 97 становника, у њему заправо нико не живи, каже Руслан. Посећују га некадашњи житељи да обиђу своје старе куће. Садонски комбинат је званично затворен 2009. године услед потрошених залиха руде.
Насеље Садон не постоји од 2013. године, а локална управа је пребачена у Мизур.
А од некадашње раскоши архитектуре није остало ни трага. Све незаустављиво пропада. По рушевинама лутају гладне мачке које понекад обилазе и хране људи из суседних насеља, као и туристи, љубитељи аветињских места.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
