Шта се продаје на најпознатијој бувљој пијаци у Русији

Јулија Хакимова
Шетамо по „бувљаку“, разгледамо помало језиве пластичне лутке, огледало са тапацираним оквиром из XVIII века, њихове продавце и купце.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У недељу у тесним пролазима бувљака на станици метроа „Удељнаја“ не може да се прође. Између доконих шетача и радозналих туриста промичу људи који очигледно знају шта траже: по правилу су то дизајнери ентеријера, прекупци или „професионални“ колекционари. Неки од њих се не либе да се ценкају са продавцима и покушавају да значајно спусте цену нудећи „да откупе све“.

Има и оних посетилаца који на продају доносе сопствену робу. Пред мојим очима један младић из ранца извлачи трошни часовник са кукавицом. Нисам стигла ни да до краја прочитам годину производње на бројчанику – 189... а до малочас уморни власник тезге се одједном ободрио и почео са младићем да погађа цену за ову раритетну старудију.

2012. године руски Forbes је овој петербуршкој бувљој пијаци доделио друго место на својој ранг-листи „бувљака“ света. А 2016. године британски The Guardian га је уврстио у списак најбољих „совјетских“ знаменитости Петербурга. У први мах се чини да је „Уделка“ заиста прави времеплов који вас преноси у реалност постсовјетске пијачне трговине с почетка 90-их. Ту се тезге антиквара налазе одмах поред гомила свакојаке дрангулије која се продаје са земље.

Екскурзија у прошлост

Људи реновирају стан, па су изнели на бувљак бабине совјетске сервисе и књиге? У школском кабинету за географију иза ормара пронађене старе, буђаве карте СССР-а? „Копачи блага“ пронашли у мочварама Лењинградске области немачке шлемове из времена Другог светског рата? На тавану у викендици пронађена укоричена колекција листа „Лењинградска правда“ из 1986? Од деде остали трофејни сат и двоглед? Чини се да се све ствари пре или касније нађу на бувљаку „Уделка“.

Док шетам међу тезгама са кухињским посуђем које су користиле три или четири генерације совјетских породица, почиње да ми се стеже око срца. Посебно када угледам неке карактеристичке ствари: окрњену порцеланску шољу из које смо пили чај само неколико пута годишње, на Дан Победе 9. маја и на Нову годину. Бака је овај сервис чувала само за велике празнике. 

Испоставља се да ту долази велики број сентименталих купаца.  

„Реците, колико кошта ова статуа? Некада сам имала две, али унука ми је једну разбила кад је била мала. Сада има већ 25 година, живи у Немачкој, пуно ради. А ја сам је некада, са пет година, у бесу истукла, јер тада је владала несташица. Покојни деда је статуе набавио преко познаника, тада нисте могли тек тако да их купите“, уздише поред мене брбљива старица, обраћајући се да ли мени, да ли продавачици, питајући колика је цена девојке од порцелана. Некада је таква стајала у креденцу сваке совјетске домаћице, а данас је то популарни ретро детаљ, који држи цену -  најмање 100 долара за фигуру.

Пошто је роба?

Принцип формирања цена на Удељној пијаци је посебна тајна. Помислили бисте да значке, совјетски новчићи и новчанице – које скупљају колекционари – коштају прилично, а они се продају практично у бесцење. На свакој трећој тезги леже блиставе значке са Лењиновим ликом или олимпијским прстеновима.

Али и занимљивије стварчице могу се набавити за мање од хиљаду рубаља (скоро 20 евра или долара). Из радозналости питам продавца колико кошта француски позоришни двоглед, пресвучен природном кожом. По изгледу као да има сто година. Петнаест евра? За тај новац човек би могао и да га купи! Осим тога, леп повод да се оде у Маријински театар на историјски спектакл.

Што дубље залазите у лавиринт бувљака, то су услови трговине примитивнији. У најдаљем кутку продавци се не оптерећују презентацијом и робу простиру директно на земљу.

Ту се могу наћи ствари „за љубитеље“: изгледа као да су језовите пластичне лутке, стари кофери, зарђала кувала и избледели Лењинови портрети покупљени са неког ђубришта. На огради висе излизани, не сасвим чисти теписи. Питам се да ли одавно чекају своје купце?

Неочекивано део са робом развученом по земљи прелази у уредну трговачку улицу. Ту је простор за антикваре: пространи павиљони уређени са укусом, по зидовима распоређене занимљиве слике, тезге покривене плишем, кристал и сребро добро исполирани. Људи је знатно мање, јер цене су сасвим другог реда.

— То је огледало с тапацираним оквиром. Француска, XVIII век — продавац је запазио моје интересовање за лепу ствар и решио да мало поразговара. – Кошта 1.200 долара.

Додуше, на Удељној пијаци не може се наћи још једно такво огледало.  

— А како сте дошли до њега?

— Доносе снабдевачи! Одавно сам у овом бизнису, имам продавницу антиквитета у центру града. А овде седим недељом више из задовољства.

Код антикварног продавца ја сам једини купац. Јасно ми је сада зашто се продавац због тога не узбуђује. Има времена да представи најзанимљивије „експонате“.

— Онај цртеж што виси горе: то су скице из Академије уметности. Студентске вежбе. Можда и сам Рјепин: изванредно урађено! – значајно каже чичица.

— Код вас су, вероватно, пре ковида често долазили странци?

— Било је тога! Једном је читава делегација кинеских дипломата била, купили су кинеску вазу. Овако високу, више од метра! Рекли су да је за поклон. Код њих више нема таквих. Све су продали у иностранство.

У суседним павиљонима понуда није толико специфична. Углавном је то порцеланско посуђе (препознала сам тањире Villeroy & Boch), предмети од метала, бисте свеприсутног Лењина...

Изненада у том низу се појављују витрине са хладним оружјем. „Не дирајте рукама!“ – упозора натпис на улазу. Унутра продавци лењо разговарају о спортским новостима. На прагу се мотају две младе Кинескиње. Не одлучују се да уђу, али одушевљено показју прстима на бодеже и фотографишу их.

Затим се девојке осврћу и губе интересовање за ловачку опрему, јер је пред њима продавница са луткама источњачког порекла. Кинескиње хрле ка њима.

Како некад, тако и сада, на бувљаку се може наћи више стране робе него у било којој руској продавници. Што значи да ћете на петербуршкој пијаци моћи да доживите носталгију ма где да сте одрасли.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“