Водич кроз понуду далекоисточних острига, потцењеног руског деликатеса

Legion Media
Која руска острига има најлепшу љуштуру, која хруска у устима као свеж краставац, а која најбоље иде уз вотку?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Дивље остриге са Далеког истока Русије крупније су од уобичајених и не могу се разврстати према међународном стандарду. На пример, хасанска острига може бити тешка 400 грама, док остриге познате широм света Фин де Клер имају само 60 до 80 грама.

Оне нису специфичне само по величини. Далекоисточне остриге имају блажи укус од њихових атлантских рођака. Али и код њих се могу разликовати различите нијансе укуса: од сланог мора до слатке ваниле.

Још 1904. године познати руски писац Антон Чехов је у писму колеги Борису Лазаревском описао своје утиске од посете Далеком истоку: „У Владивостоку се, барем у време мира, не живи отужан живот, него у европском стилу... Остриге су у читавом приморју крупне и укусне.“

У другим деловима Русије ове остриге су се на јеловницима нашле одскора. У совјетско доба локално становништво их није доживљавало као деликатес, а до престонице просто нису ни стизале. Зато су их Јапанци радо куповали по врло ниским ценама.

Руси су за то време ценили друге становнике мора: крабе, морске краставце и чешљеве. Међутим, у данашње доба неких врста је све мање, европске остриге су прескупе, па је интересовање за домаће остриге у порасту. Осим тога, развијена је логистика која омогућава да се оне служе свеже или обрађене не само у ресторанима Далеког истока, него и у Москви и Санкт Петербургу. 

Далекоисточна острига поседује импресивну разноврсност љуштура. Осим лепоте и необичног укуса, далекоисточна острига је извор микроелемената, укључујући цинк. Остриге се препоручују у случају анемије, јер 6-10 комада може да задовољи дневну потребу за гвожђем. Такође су богате незасићеним масним киселинама Омега-3.

Свеже остриге добро иду уз сок од лимуна, али се могу комбиновати и са сложеним сосовима уз испијање вина или жестоког пића.

Највише острига лови се на обалама Сахалина, у Приморском и Хабаровском крају. То су дивље остриге које расту у природи, зато се не разврставају према међународном систему као узгајане остриге. У зависности од места где се ваде, разликује се неколико врста. Ово су неке које вам препоручујемо.

5 врста далекоисточних острига: 

1. Хасанска острига – најлепша

Сматрају се најлепшим међу далекоисточним остригама, али се и тешко ваде. Воле да се сместе дубоко под водом код базе стена, где протичу бистре струје.

Ваде их рониоци у Амурском заливу и заливу Петра Великог, недалеко од Владивостока код насеља Хасан (отуд потиче и њихов назив). За њих је карактеристична таласаста љуштура која се тако обликује због снажних морских струја.

Љуштуре су од снежнобеле до тамномаслинасте боје. А месо је крем боје. Просечна величина острига је 100-200 грама, али неки примерци могу имати и скоро 400.

Како се користе: острига има снажан укус мора и подсећа на краставац, чак и хруска при јелу. Препоручује се употреба у свежем облику, без термичке обраде.

2. Императорска острига – слана

Императорске остриге ваде се у северном делу залива Петра Великог. Зато се понекад називају остриге залива Петра Великог. Други називи су им: бисерне или руске.

Имају благо спљоштен облик љуштуре без таласастог облика. А све због тога што настањују заливе са плитком водом и слабим струјама.

Поседују крхке и лаке љуштуре светлобеж боје, које се отварају лакше од осталих. Просечна тежина им је 150 грама. На укус су сланије од рођака, са лаком слаткастом нотом.

Како се користе: уз императорске остриге иде сос од белог куваног вина, шалота лука, босиљка и пармезана. Или се могу служити уз ликер од цитрусовог воћа.

3. Острига ромаринка – најсочнија

Остриге ромаринке ваде рониоци у Амурском заливу. Оне су комбинација императорске и хасанске остриге. Горњи капак им је таласаст, а доњи пљоснат.

Тешке су 150-200 грама и поседују најбољи однос тежине и количине меса (око 15%). По укусу подсећају на хасанске. Гурмани такође у њиховом укусу могу препознати ноту ораха и шљиве, као и лак морски укус који остаје у устима.

Како се користе: ова сочна месната острига у свежем облику се добро комбинује са лимуном или соја сосом. Што се тиче пића, уз њу иду бело вино и шампањац. Њено месо се може термички обрадити и користити као основни састојак у салатама и супама.

4. Соловјовска/анивска острига – идеална уз вотку

Ове дивље остриге ваде рониоци на еколошки чистом месту недалеко од насеља Соловјовка на острву Сахалин у Анивском заливу Јапанског мора. Зато се и називају соловјовске, анивске или сахалинске.

Због дугуљастог облика изгледају као чамац зеленкасте боје, коју добијају, јер живе заједно са алгама. Тежина им је 200-300 грама. Јапански туристи када долазе на Сахалин не пропуштају прилику да купе ову врсту острига.

Како се користе: ове остриге су слане и зато уз њих добро иду жестока пића, на пример, вотка.

5. Посјетска острига – огромна

Посјетске остриге прави су џинови. У просеку су тешке 600 грама са дужином љуштуре од 25 центиметара, а посебно крупни примерци достижу кило и по.

Оне обитавају у југозападном делу Јапанског мора на подводним брежуљцима. Споља подсећају на обично камење и зато под водом могу да их запазе само професионалци.  

Како се користе: имају врло нежно место и слаткаст укус. Служе се уз светло пиво или бело суво вино.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“