Како изгледа најисточнија тачка копненог дела Русије и целе Евроазије: Рт Дежњов

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Александар Кислов

Шта се налази на рту Дежњов?

Најисточнија тачка на руском копну налази се у удаљеном рејону Чукотског полуострва (Далеки исток Русије) на рту висине 740 метара. Краси га светионик-споменик подигнут у част руског козака Семјона Дежњова, првог човека који је дошао до те тачке. На белом обелиску са врхом у облику петокраке звезде на страни која гледа ка мору налази се спомен-плоча са натписом и бронзана биста Дежњова.

Ана Сорокина

Овај простор се сматра светим, па ту не само да не сме да се псује него ни да се гласно говори. Да не говоримо о бацању ђубрета.

Актуелни светионик-споменик подигнут је средином 1950-тих, а педесетак метара даље налази се дрвени крст висок 15 метара који је пре тога био једино обележје. Обеликс се може заобићи и спустити у правцу напуштеног ескимског села Наукан. До средине прошлог века оно је било најисточније насељено место Евроазије у коме је живело 400 људи. Међутим, 1958. године Наукан је расељен због близине границе са САД, а од насеља остале су само камене конструкције и укопане у земљу огромне чељусти китова на које су се некада качили чамци.

Јуриј Смитјук/ТАСС

Ако време буде ведро, видећете у даљини Диомедова острва између којих пролази поморска граница између Русије и САД и чак обале Аљаске. Заправо Евроазија је од Америке удаљена свега 86 километара преко Беринговог мореуза. А узимајући у обзир границу између Диомедових острва само четири.

А ко је био Дежњов?

Ана Сорокина

Козак Семјон Дежњов (око 1605-1673), један је од легендарних истраживача нових предела Русије. Родио се у селу у Архангељској области, служио као морнар на трговачким бродовима, а затим као козак у Сибиру, да би се крајем тридесетих година седамнаестог века обрео у Јакутији где се бавио сакупљањем пореза. Посао је био прилично опасан по живот. Не само да је требало тражити људе по мрачним тајгама и тундрама, него је, поштено говорећи, било и оних који нису хтели да плаћају порез.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

У неколико таквих операција Дежњов је са одредом козака открио једну од најважнијих река на Далеком истоку, Колиму, и основао неколико насеља. Коначно, у лето 1648. године његова експедиција напустила је Колиму и кренула у правцу истока морем, доспевши буквално до самог краја континента. У својим белешкама Дежњов је рту дао име Велики камени нос.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

Морепловац је видео и два острва која су насељавали аутохтони народи (данас позната као Диомедова острва). Експедиција је заобишла рт и кренула наниже, низводно подигавши тврђаву на месту на коме ће касније нићи Анадир, главни град Чукотке. Њихов брод је доживео несрећу у близини полуострва Камчатка, али је одред после неколико месеци успео да се врати у Јакутск. Дежњов је касније истраживао територију савремене Чукотке, међутим, до рта заправо није стигао. Било је превише опасно. Умро је у Москви где је дошао из Јакутска да преда новац држави. На крају живота он је већ био јакутски атаман и под његовом влашћу било је цело утврђење.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

Године 1728. овде је стигла експедиција Витуса Беринга, пореклом Данца, у служби у руској флоти. Енглез Џејмс Кук предложио је да се мореуз назове по Берингу, а рт Восточни.

Да је овде већ била експедиција Семјона Дежњова сазнало се тек средином осамнаестог века, када су у Јакутској тврђави пронађене његове белешке. Године 1898. на предлог Руског географског друштва Рт Восточни променио је име у Рт Дежњов.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

Како стићи до крајње тачке Евроазије?

И данас је путовање до Рта Дежњов истинска авантура за коју је потребна физичка и психичка припрема. Крајња тачка евроазијског континента је место на коме дувају изузетно јаки ветрови од којих се може сакрити или иза брда или иза споменика Дежњову. Време се стално мења, час је сунчано, час облачно, па кишовито, или пада снег. Уз пут је дивља природа и практично нема никакве шансе да сретнете неког човека.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

И поред свега тога овде долази неколико стотина туриста годишње у пратњи искусних локалних водича. Оно што никако не треба да чините је да идете сами.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

Први начин је пешачење. Најближе насељено место рту је село Уелен, удаљено десет до петнаест километара тундром. Међутим, пешице се чешће иде од села Лаврентиј где се налази аеродром. Одатле до рта има сто километара. Пешачење је најисплативија, али и најтежа солуција.

Ана Сорокина

Друга варијанта је поморска експедиција, чамцем од Лаврентија, и то је најпопуларнији начин. Неколико сати туристи плове леденим Беринговим морем, а затим остају да ноће под шаторима или се врате на исти начин. До рта Дежњов може да се дође и у склопу туристичке туре крузером. Истина, када се изађе са брода има још да се вози моторним чамцем, али кратко. То је најскупља варијанта, али најудобнија у датој ситуацији.

Вjaчеслав Викторов/Росконгресс

До рта у врло ретким случајевима може да се стигне и хеликоптером из села Лаврентиј. Због снажних ветрова и стеновитих обала летелицу могу да приземље једино изузетно искусни пилоти и то само када је време лепо.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!